Svašta možete naučiti sami. Ako volite da otkrivate i provaljujete i istražujete. Ponegde ćete se dovijati bez odgovarajućih uputstava, koja ne možete da pronađete. A kad ih ipak pronađete, shvatićete da pravila, redosled postupaka, procedure i procesi postoje zato da bi olakšali to što pokušavate da naučite. Ako ne volite da se držite pravila, nego radije improvizujete, verovatno ste naišli na ograničenja samoukosti – ne u smislu znanja koje možete usvojiti, nego u smislu sopstvenog pristupa. Kad naviknete da improvizujete i da to smatrate svojom slobodom, koja vas čuva od upadanja u klišee i tuđe razgažene modele ponašanja, vaša navika samoukosti postaće kliše, koji će vas sputavati. I kad se u nečemu zaglavite i otkrijete da postoje pravila za početne korake u usvajanju nekog znanja, moći ćete i da prevaziđete sopstvena ograničenja – u ime znanja, kreativnosti, istine i razvoja.
Ne morate biti zadrto samouki, tamo gde možete da se služite iskustvom drugih, koji su pre vas išli putem kojim ste krenuli i koji su osmislili sisteme i metode, da bi početnicima olakšali put.
Istina je da svako svaki posao radi na svoj način, ali da biste pronašli svoj način i savladali osnove posla, poslužiće vam pravila i sistemi.
Posle možete da stvorite sopstvene sisteme i da napišete priručnike, udžbenike, pravilnike i držite radionice, seminare i treninge.
Samoučenje je najbolji, najvažniji i najdelotvorniji deo svakog učenja.
Ali, sve ovo je samo uvod. Govori o stvarima koje birate. Hoćete li studirati medicinu, ili se baviti akupunkturom i ostalim alternativnim načinima lečenja? Ili imate kapacitet i za jedno i za drugo. Da li ćete spremati jelo po receptu, ili ćete zameniti neke sastojke, pa da vidite šta će ispasti? Možda ćete vežbati onako kako vas je trener naučio, a možda ćete odabrati vežbe koje vam se najviše sviđaju i najviše vam prijaju, pa ćete ih iskombinovati kako vama odgovara…
Sve su to važni životni izbori koji određuju naš put, grade nam karakter, omogućavaju razvoj. Ali najvažnije stvari niko nije sistematizovao. Ne postoji metod početnih koraka u prvom seksualnom iskustvu. Niti pravila ljubavi. Ni udžbenici o braku.
O, postoje savetovališta. Psiholozi i drugi stručnjaci. Saveti. Terapije.
Ali do toga dolazimo tek kad sve pogrešimo i zakucamo se u problem. Kad već steknemo loše iskustvo.
Možda je priroda najvažnijih stvari takva da ne postoje sigurne metode, ispravni postupci i početni koraci. Postoji samo iskustvo. A kad kažemo iskustvo, ne mislimo na ono malo dobrih i pravih stvari. Mislimo na sve ono što nas je prikovalo, posramilo, obeshrabrilo, unesrećilo, naljutilo, povredilo. A pre svega mislimo na razliku između početne arogancije i skromnosti do koje nas je iskustvo dovelo.
Jer na početku najvažnijih stvari, ubeđeni smo da se sva ona upozorenja iskusnih ne odnose na nas i smetaju nam njihova zabrinuta lica.
Mi ćemo bolje nego oni. Nismo glupi. Nećemo da grešimo. Želimo da nam uspe. A onda nam se slomi srce. Zateknemo sebe kako trpimo nasilje, kao neuke i proste žene koje nemaju izbora. Uhvaćene u braku, kao zver u kavezu. Kako smo upale u sve one zamke, na koje su iskusni i dobronamerni pokušali da nas upozore. Ali mi nismo bili u stanju da slušamo upozorenja, jer takva je priroda najvžnijih stvari.
Zahtevaju da se sami odvažimo i da sami shvatimo. Da steknemo sopstveno iskustvo i ako smo sposobni, mudrost da se ne pokidamo mnogo zbog mladih i arogantnih, koji prave početne, samouke korake i naša im upozorenja ne znače ništa.
