S vremena na vreme je dobro pustiti koju suzu, isplakati dušu, jer bude čoveku lakše. Ali, da li se život u neprestanoj patnji može nazvati životom?
Svako od nas ima po neku tajnu. I ta tajna može biti mala ili velika. One velike, masne i teške, kojih bismo voleli da se oslobodimo, a ne možemo, jer nešto nas uvek odvrati od toga baš pred njihovo obelodanjivanje, imaju običaj da nas guše, dave, muče. One su naši okovi, naši lanci koje nosimo oko vrata umesto neke “fensi” ogrlice. Iako bismo dali sve što imamo da stresemo teret koji teglimo, pronalazimo gomilu neopravdanih razloga da to ipak ne učinimo – te nemam dovoljno poverenja u bližnje, te ljudi me ne bi razumeli – ali odgovor je jednostavan: volimo da patimo i da zbog te patnje sažaljevamo sebe.
Ljubav podrazumeva patnju. Tako kažu. Što više patiš za nekim, očigledniji je dokaz da ga voliš. Zar ne? Koliko ljudi će ljubav poistovetiti sa patnjom i pod njenim imenom trpeti bol? Ali bol nije prirodna. Ako voliš, ne možeš da tuguješ. To je zakon prirode. To je zakon istinske vere. Ali mi i dalje očajavamo. Dovoljno je da pogledamo umetnost, koja je najpogodnije oličenje svega ljudskog – najučestalije reči ljubavnih pesama jesu: bol, tuga, skrhan, seta, tištiti, očaj, slomljen, suza, jecaj, itd. Najlepše ljubavne pesme svetske književnosti iznikle su upravo iz ljudske patnje. Celo razdoblje romantizma zasniva se na njemu, na čuvenom “weltschmerz”-u.
Ljubav podrazumeva patnju. Tako kažu
Kada se na ulici, ili na bilo kom drugom mestu, sretnemo sa prijateljima ili starim poznanicima, uvek ćemo se žaliti na druge ljude, vreme, bolesti, same sebe, te tako patnja postaje i obavezna tema svakog razgovora.
― ‘De si, malena!
― Evo, idem da se ubijem…
― Šta je bilo?
― Ostavio me dečko. Danima ne mogu da se povratim.
― Ostavio te dečko?! Da mi se tako nešto desi, ja bi’ se ubila!
Ali nizanje primera se, nažalost, ne završava ovim dijalogom.
Vernici, vođeni učenjem o patnji Isusa Hrista zarad ljudskog roda, prikloniće se veri samo kada im je loše i ištu pomoć, a u crkvu će ići kako bi ispovedili svoje muke, umesto da zahvale i pošalju osmeh drugim ljudima.
Veliki deo čovečanstva danas, da bi održao pozamašne svote novca, ne želi da napusti posao koji te prihode omogućava, čak iako ga ne voli. A kada ne možemo da se ispoljimo na način koji nas čini srećnima, polako zaboravljamo sebe, ono što mi jesmo, i postepeno postajemo bleda senka.
Ali naposletku, iako smo svi mi vođeni različitim patnjama, niko od nas, ili su bar takvi retki, neće preduzeti ništa da se to stanje promeni. Svi biramo da trpimo bol i žigošemo svoje obraze suzama. Zašto? Da li to nosimo još od rođenja? Da li smo svi mi diplomirani mazohisti, koji su toliko ustoličeni u struci da više ne vide izlaz?
A on je tu. Jednostavan. Svako poseduje svoj izlaz. I svako je dužan, ne drugima koliko sebi, da uz malo pravih prijatelja, dosta osmeha, i mnogo ljubavi, pronađe svoj izlaz iz patnje i život uredi po sopstvenoj zamisli.
Pitanje je sledeće, a odgovor na vama – What I wannabe?
Izvori fotografija: abqartists.com/stephen-barnes/sadness, christian-personals-online.net
Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown”.
