Kada otvoreno pričamo o ličnim nedostacima, količina pameti je uvek osetljiva tema. Pokušavam da se setim bar jedne osobe koja se ne ubraja u opsesivne samokritičare užasno niskog samopouzdanja, a koja je spremna da smireno obelodani kako nije potpuno zadovoljna svojim mentalnim sposobnostima. Zaista pokušavam, ali mi ne polazi za rukom.
Na svakom koraku čujem iskrena i neiskrena jadanja na račun recimo fizičkog izgleda. Međutim, još nijednom nisam čula da neko naglas poželi da je pametniji. Postoje li uopšte ljudi koji javno sumnjaju u kapacitete svog mozga? Sarkastične izjave, lažnu skromnost koja je više nego očigledna, i kratkotrajna stanja nakon predimenzioniranog viđenja pojedinih neuspeha ne uzimam u obzir.
Možda grešim, ali čini mi se ne postoje. Da li zbog opštepoznate činjenice da pametan ili jesi ili nisi, odnosno zbog toga što je bistrina uma nepromenljiva konstanta, ili zato što je pojam pameti pomalo apstraktan i svako ima pravo da ga protumači onako kako mu odgovara, stvarno ne znam.
Sa druge strane, kada ostatku sveta lepimo etikete sa natpisima “glup je do besvesti” ili u blažoj varijanti “nije preterano pametan”, ne nailazimo ni na kakve poteškoće. Samo što i tu možemo lako da omanemo. Posle se, naravno, silno iščuđavamo, i na brzinu menjamo kriterijume na osnovu kojih smo do tada oštro procenjivali druge ljude.
Hajde da se osvrnemo na najčešće zablude. Možda na kraju i ustanovimo šta zapravo znači biti pametan.
Pamet nije suva inteligencija
Što je koeficijent inteligencije veći, to se nova saznanja brže i uspešnije povezuju. Nažalost, kod nekih ljudi se sve završi na briljantnom kapiranju. Ukoliko ne postoji sposobnost da se natprosečna inteligencija iskoristi na pravi način, o pameti nema ni govora.
Pamet se ne meri brojem diploma
Da se ne lažemo, za dobijanje fakultetske diplome, uglavnom je potreban sasvim prosečan koeficijent inteligencije. Onaj isti koji je neophodan za upis u prvi razred osnovne škole. Osim toga, potrebna je upornost, disciplina, volja, odgovornost, odricanje, strpljenje i još gomila i te kako značajnih stavki i osobina kojima se ne mogu baš svi pohvaliti. Ipak, pamet tu ne igra glavnu ulogu. “Što bi rekla moja baba, džaba ti, ćero, sve škole ako se dobro ne udaš”, reče devojka koja trenutno radi na svom doktoratu. Ima li svrhe i dalje diskutovati o ovoj temi?
Ako si pokretna enciklopedija, ne znači da si pametan
Lepo je biti svestran i načitan kada je radoznalost osnovni pokretač. Ali šta ako neko na silu upija sve i svašta ne bi li brže-bolje fascinirao koga stigne? To je klasičan kompleks i manifestuje se kao površnost. U svakom slučaju, tapkanje u mestu i mahanje različitim informacijama, baš kao i neupotrebljena inteligencija, nije pokazatelj pameti.
Izigravanje dežurnog mudraca sa otresitim stavom nije igra pametnih ljudi
Prepoznaćete ih po frazama “Slušaj ti mene” i “Veruj mi, znam o čemu pričam”. A onda će tresnuti neku glupost koja je ponekad tako lepo upakovana, da na prvu loptu deluje kao još jedno mišljenje sa kojim se ne slažete. U ovu kategoriju spadaju i oni sa zavidnim vokabularom i izvanrednom sposobnošću da se verbalno odbrane kada treba, ali i kada ne treba. I sve će biti u redu dok histerično ne izjave nešto nalik ovome: “Šta ti je to Internet Explorer?! Uostalom, ne moram baš sve da znam!”.
Natprosečna inteligencija, visoko obrazovanje, fantastična potkovanost što se tiče opšte kulture i izuzetno razvijena veština izražavanja jesu sjajne stvari. Ali da bi se neko proglasio pametnom osobom, potrebno je da ima još nešto. Na prvom mestu hrabrost, da što objektivnije sagleda sebe i svoje okruženje, i da na osnovu toga shvati šta zaista želi, zašto to želi i šta je od toga izvodljivo. Zatim sledi akcija. U kratkim crtama, pametan si ako iz sebe izvučeš maksimum, bez obzira na to čime raspolažeš.
Vanja Rajić – Komplikovana i neodlučna, i dalje bezuspešno pokušava da smanji dimenzije svojih ogromnih očekivanja. Uvek traži, često pronađe, brzo se zasiti. Jede sir i čokoladu, nema običaj da se moli, a najviše voli da bude budna dok ceo svet spava.
