Svako malo (obično oko 8. marta) naletim na sažaljive i samosažaljive tekstove o nečemu što se zove ženska prava. I uvek mi je prva misao “da li postoji uopšte fraza muška prava”. Ja za to nisam čula… možda sam neobaveštena?
I iznova mi ovi tekstovi podignu pritisak! Verujem u ljudska prava. Imam pravo da idem u crkvu kojoj pripadam, da volim koga volim, da ne verujem u nasilje i da kažem šta mislim…
Koja mi još prava kao ženi pripadaju, ili koja su mi još potrebna? Možda ja nisam dovoljno žena da bi se na meni vršila diskriminacija? Ili nisam dovoljno rodno osvešćena ili kako se to već kaže? Mene, čini mi se, niko nije diskriminisao po tom osnovu!
Možda imam sreće, možda imam pameti. Na primer, u hijerarhijskoj piramidi moje kompanije, iznad mene se nalaze 3 žene i jedan muškarac. Taj rodno usamljeni jadničak je, naravno, CEO. I ne mislim da je nemoguće da žena bude na vrhu takve piramide u Srbiji. Ili bilo gde. Stvarno ne mislim. Ali verujem da je ženama to manje važno. One imaju mnogo više želja i polja u kojima žele da budu najbolje, i biti na čelu firme od 1000 ljudi im jednostavno nije prioritet. Ili bar ja verujem da je tako.
Ne znam ni sama koliko puta sam rekla “ako mi ikada bude potrebno da upravljam helikopterom, naučiću!” i to je za mene to. Sa solidnim intelektualnim i motoričkim sposobnostima, vođena odlučnošću, ljudska individua, bez obzira na polne karakteristike, nema granice. Zavisi samo koliko brzo kapiraš i koliko si spreman da žrtvuješ.
Evo, baš danas naletim na neki tekst o Ajnštajnu, i naravno pomalo o Milevi Marić. Pa ta žena je bila jedina studentkinja Politehničkog fakulteta u Cirihu, pred kraj 19. veka! Pritom, nije bila gabor knjiški moljac, nego lepotica koju je Albert upoznao u kafeteriji. Ako je mogla ona pre više od 100 godina…
Kapiram da je to sve stvar percepcije, ako se osećaš inferiornim, to i postaješ. Sami sebi dodeljujemo uloge, ne verujem u neki predefined setup. Ne znam za druge žene, ali i u ljubavi i u prijateljstvu i u poslu, ja biram svoj pristup. Od mnogo čega zavisi da li ću biti dominantna ili poslušna. Ali, uvek imam taj izbor.
Ideja da je svet nepravedan samo zato što su muškarci fizički jači i da, ma koliko je žena po svemu ravnopravna, uvek može da dobije batine, ne pije vodu, bar ne u mom svetu! Da su takve ideje realne, ne bi jedan pikavac od Napoleona bio to što je bio.
Ono što mi u toj mojoj jednačini nije jasno je to što mene godinama unazad intezivno privlače ti ogromni, fizički dominantni muškarci, pored kojih ljudima izgledam fragilno i ugroženo… Mislim, džabe pišem i lajem, zbog njih gubim integritet!
Jelena Ignjatić – previše priča, premalo filtrira. Jedinstveni nosilac dijagnoze labrofagija. “Ćutanje je zlato, a ja ne volim zlato…” Kad pretera – laje, kad promukne – izvinjava se. Mrzi dugmiće. Uradila neke psihološke testove koji tvrde da je pali moć. Lažu!
