Ako spadate u dame sa oblinama, verovatno imate dovoljno iskustva sa muškarcima kojima se baš sviđate, imate i prijateljice sličnih gabarita (a imate i mršave i zgodne prijateljice, ako i sami niste diskriminatorski raspoloženi) i poznajete njihova iskustva sa muškarcima koje vole punačke žene. Takođe, imate i sopstvene standarde u odnosu na muškarce i možda vam se sviđaju izvajani, zgodni ili čak mršavi tipovi. Ima nečeg posebno uzbudljivog u toj oštroj razlici između žilavog muškog tela izduženih mišića, pomešanog u prisnom zagrljaju sa mekim, raskošnim ženskim telom – ali veoma je verovatno da vam neće biti baš privlačan neko ko je upadljivo sitniji, manji i niži od vas i to nećete smatrati diskriminacijom, nego svojim ukusom. Pa, u svom iskustvu raskošne dame, verovatno ste srele i muškarce kojima su obline potpuno odbojne, koji ne tolerišu ni gram sala, kao i sa onima koji prave razliku između sočnog i oblog i preterano salastog. Svi oni umeju da vam objasne šta smatraju debljinom i zašto im se punije žene ne sviđaju. I to nije uvredljivo – ovo diskriminativno pravo im se mora uvažiti i upisati u sklonost ka određenom tipu žena, a za vas je korisno da znate čiji tip jeste, a čiji niste. Dakle, muškarci koji ne vole obline, kažu:
“Šta je debelo, to je subjektivna stvar. Oblo nije debelo. Ali to je stvar osećanja ravnoteže – kao što visoke i krupne žene ne vole da se zabavljaju sa nižim i sitnijim muškarcima od sebe, tako se ni meni ne dopada žena koja je teža i krupnija od mene.”
“Bio sam debeo kao mali i dobro znam kako je teško sa viškom kilograma i manjkom samopouzdanja, među drugima koji mogu ono što ti ne možeš i pri tom se vrlo grubo ponašaju prema tebi. Naporno sam radio da izgradim svoje telo, zajedno sa svojim samopouzdanjem i zato ne mogu da budem sa debelom ženom, koja nije prošla taj isti put izgradnje same sebe i koja je verovatno emotivno i psihološki zaglavljena u nekom detinjem delu sebe – onom koji oseća da su svi drugi bolji i uspešniji od nje.”
