“Ljudi misle da, ako izgledam prilično zgodno, ne znam da glumim, a budući da je meni stalo jedino do glume, mislim da lepota ne može biti hendikep” – reči su glumice nesvakidašnje lepote, magično belog tena i prelepe crne kose, koja i danas, nakon mnogo godina od smrti nosi laskavu titulu najlepše Britanke. Ova prelepa diva bila je jedna od retkih školovanih glumica toga doba i odluku da gluma bude njen životni put donela je samoinicijativno, uz podršku roditelja, što je bio redak slučaj za tadašnje glumice. Međutim, iako je izgarala da dokaže svoj talenat, njena ekstraordinarna lepota je gotovo na sve njene uloge bacala senku, što je umnogome dovelo do njene duševne boli. Ovo je priča o divi po imenu Vivijen Li (Viviene Leigh), svima poznatoj po ulozi čuvene hirovite “južnjačke lepotice” Skarlet O’Hare.
Vivijen Li bilo je umetničko ime Vivijen Meri Hartli (Vivian Mary Hartley). Prelepa Vivijen rođena je 5. novembra 1913. godine u Dardžilingu, gradu u podnožju planine Mont Everest u Indiji. Njen otac Ernest je bio britanski oficir rođen u Engleskoj, međutim, vođen svojim avanturističkim karakterom i karijerom, u svoje 22 godine seli se u Indiju, gde upoznaje Gertrudu Robinson, Irkinju jermenskog porekla, od koje je Vivijen i nasledila svoju raskošnu lepotu. Vivijen je bila jedinica i to joj je i omogućavalo da ima potpunu podršku roditelja u svojim željama i ambicijama. U Indiji je sa porodicom živela do svoje šeste godine, a od tada se njen život usmerava put Britanije. Roditelji su se trudili da maloj Vivijen obezbede sve uslove za obrazovanje i sugerisali su joj da je neophodno stalno proširivati svoje znanje. Majka je naročito forsirala i podsticala razvijanje devojčicinih ambicija, pa je Vivijen bila od malena fokusirana na književnost i istoriju, gde je za svoje potonje uloge stekla mnoga dublja znanja. Pored zanimanja za književnost, Vivijen je igrala balet, svirala čelo i klavir i aktivno učila i govorila strane jezike. Preselivši se u Englesku, roditelji su mislili da je za njihovu mezimicu najbolje rešenje da se obrazuje i vaspita boravak u nekom samostanu. I uputili su je u jedan u Engleskoj. U samostanu je provela period od svoje sedme do petnaeste godine, besprekorno disciplinovana i posvećena obrazovanju. Boraveći u samostanu Sveto srce, upoznaje devojčicu koja joj postaje dobra prijateljica, Morin O’Salivan (Maureen O’Sullivan) i koja je donekle bila inicijator njene želje da počne da se bavi glumom. Nastavlja studiranje u Parizu iz velike ljubavi prema francuskom jeziku i književnosti, za koju je bila zainteresovana od malena. U Parizu stiče prve impresije o daskama koje život znače, vežbajući, kao student, dikciju francuskog jezika za studentske predstave. Njen otac ipak odlučuje da je sigurnije da se Vivijen vrati u Englesku. Došavši u svoju zemlju 1931. godine, Vivijen, nošena utiscima o glumi, što iz Pariza, što iz filma u kome je igrala njena samostanska prijateljica Morin O’Salivan, odlučuje da se okuša i sama u svemu tome. Uz blagoslov svojih roditelja, u osamnaestoj godini upisuje Kraljevsku akademiju dramskih umetnosti u Londonu.
Sa adolescentskim periodom počinju i adolescentske odluke koje su oduvek davale žig životu. Tako, i mlada i lepa Vivijen, iste godine kada upisuje studije glume, upoznaje trinaest godina starijeg čoveka, po profesiji advokata, Lija Holmana (Leigh Holman), čije ime kasnije koristi kao svoje umetničko prezime. Ne tako iznenađujuća odluka za osamnaestogodišnju devojku očaranu starijim muškarcem koji, žargonski rečeno, ima šlifa za žene. Nakon nepunih godinu dana veze, Viv odlučuje da sklopi bračni zavet sa svojim starijim ljubavnikom Lijem i već posle godinu dana braka na svet donosi devojčicu Suzan. Ove drastične promene u životu, koje su joj se dogodile nisu je sputale ni malo u velikim glumačkim planovima. Na zaprepašćenje mnogih, Vivijen se odmah vratila na započete studije glume koje je i završila u rekordnom roku. Svoj glumački debi imala je 1935. godine, ne tako velikom ulogom na filmskom platnu (Things Are Looking Up), a zatim sledi i jedna pozorišna uloga u predstavi “The Mask of Virtue” nakon čega njen glumački život dobija smisao. Polako počinje interesovanje za lepu glumicu, počev od novinara, a zaključno sa rediteljima.
Tih godina nisu se događale promene samo u karijeri, već se neko lepo osećanje javljalo i u srcu, iako ne i u braku mlade Vivijen. Pozorišnim scenama harao je po lepoti i talentu poznat mladi Lorens Olivije (Laurence Olivier), takođe oženjen. Ljubav se, i pored svih objektivnih prepreka, nazirala. Vivijen je od početka bila spremna da se bori za ostvarenje ove ljubavi i govorila je sebi kako ima za cilj da se uda za mladu snagu pozornice, a danas već najveličanstvenijeg britanskog glumca XX veka. Larija (Lorensa) je Viv svojom lepotom očarala u filmu “The Mask of Virtue”, a takvo mišljenje su potkrepile i čaršijske priče o njenoj zavodljivosti i vanrednom fizičkom izgledu. Strast je počela da bukti i razvila se najpre u jednu tajnu avanturu, koja se od svoje siline ubrzo pretvorila u javno ljubavisanje. Tako su ljubavnici Lorens i Vivijen otpočeli zajednički život 1937. nakon njihovog zajedničkog pojavljivanja na filmskom platnu.
Razvodi od bivših supružnika ovog poznatog para su se desili formalno nakon nekoliko godina. Par odlazi u Holivud gde se venčava i započinje svoje holivudske i svetske karijere. Svedoci onog vremena Holivuda govore da je to bio najzaljubljeniji i najlepši par, da je mnogima cilj bio takvu ljubav preneti na neke ljubavne scene u filmovima. Par Lari & Viv dobija svoje najveće filmske uloge po kojima ostaje upamćen do danas. Lorens dobija ulogu u Orkanskim visovima, a Vivijen učestvuje na kastingu za izbor glumice u čuvenom “Prohujalo sa Vihorom” (Gone With the Wind). Kasting za ulogu Skarlet O’Hare (Scarlett O’Hara) trajao je neverovatnih godinu dana. Toliko se pričalo o filmu pre samog filma da je pitanje izbora glumaca postalo gotovo od društvenog značaja. S druge strane bilo je tada već afirmisanih glumaca koji su odbili da se prihvate uloge u ovom legendarnom filmu, smatrajući da će on propasti. I konačno je Vivijen dobila ulogu u filmu; ulogu, koju je žarko želela da opravda pred nepoverljivom publikom i konkurencijom. Ovaj filmski lik toliko je oduševio publiku, a zatim i filmsku kritiku, pa čak nije ostavio ravnodušnom ni spisateljicu romana “Prohujalo sa vihorom”, Margaret Mičel (Margaret Mitchell), koja nije lik Skarlet O’Hare videla kao lepoticu. Mnogim damama onog vremena, kao i pomenutoj spisateljici, Vivijen je postala idol i prototip ženske lepote.
Mnoge od njih su vežbale pred ogledalom izraze lica Skarlet O’Hare, “njanjavo” i sladunjavo govorenje, a čak su i muževi primećivali hirovite zahteve svojih lepših polovina. Skarlet je postala ne samo filmska uloga, nego neka vrsta mita.
A Vivijen je, umesto svog imena, često pominjana kao Skarlet O’Hara. Kritičari i reditelji koji su davali komentare poput “lepotica čija je zanosna lepota često znala zaseniti njene vrtoglave uspehe kao glumice” i “potpuna glumica sprečena lepotom” ovu ulogu nisu komentarisali ovako, jer da Skarlet nije bila tako lepa i svoja u ovom filmu, kako ju je donela Vivijen, možda bi i sam film prohujao pored onih silnih Oskara, brže od samog vihora. Mlada britanska glumica je dobila i svog Oskara za najbolju žensku ulogu u gorepomenutom filmu, a dobila je i niz ponuda za nove uloge.
Holivudski reditelji i producenti su se utrkivali sa novim predlozima za Vivijen, ali čini se da ona nije bila raspoložena za to. Govorilo se da je tokom snimanja legendarnog filma pokazivala česte znake nervoze. Da se histerično ophodila prema pojedinim članovima ekipe. Ipak, bliski saradnici su pripisivali tu nervozu čežnjom za Lorensom koji je u isto vreme snimao film u Njujorku.
Noseći svoju lepotu i krhkost kao svoj krst Vivijen je pokušavala da se izbori za status dobre pozorišne glumice. Svoj stav o filmskoj glumi izražavala je ovako: “Ja nisam filmska zvezda – ja sam glumica. Biti filmska zvezda, samo filmska zvezda, to je tako lažan život, koji se povodi lažnim vrednostima i publicitetom. Glumice dugo traju i uvek se nađe divnih uloga.” Međutim, većina je smatrali da, i pored nekih zaista izvanrednih rola, kao što su bile Lejdi Magbet, Kleopatra, Ofelija, Vivijen nema tu snagu tela i glasa koja je potrebna za pozornicu. I to je, kako je vreme prolazilo, sve više postajalo očigledno…
Četrdesetih godina počele su da se dešavaju situacije koje su loše uticale po duševno zdravlje Vivijen Li. Najpre razvodi od prvog supruga, što je Vivijen jako potresalo, budući da je smatrala da nikada neće moći potpuno da uživa u svojoj sreći koja je izgrađena na dve tuđe nesreće. Ipak, Lari je bio uz nju u svakom trenutku kako bi joj dokazao da se vredi boriti za svoju sreću bez obzira na sve. U prilog građenju njihovog bračnog života išlo je i ponašanje njene ćerke i Lorensovog sina, koji su prihvatili svoju maćehu, odnosno očuha kao prave roditelje. Ali, vremenom sakupljani stres se intenzivira debaklom predstave Romeo i Julija na Brodveju, koju su supružnici postavili, uloživši u nju sav svoj kapital stečen od angažmana. Morali su da se vrate u Englesku. Vivijen je 1943. godine krenula na turneju po severnoj Africi nastupajući pred vojnim trupama koje su se borile u ratu koji je buktio. Godine 1944. je otkriveno da boluje od tuberkuloze, kao i mnogi njeni savremenici. Bez obzira na to što je sa Larijem donela odluku da neće imati zajedničke dece, 1945. godine Viv ostaje u drugom stanju i to u periodu snimanja “Cezara i Kleopatre”.
Biografi su smatrali da je ona zapravo žarko želela dete sa Larijem iako to nije priznavala, jer, da je bilo kako je sama govorila, ne bi tako teško podnela spontani pobačaj koji joj se ubrzo dogodio. Tada počinje početak kraja za prelepu glumicu Vivijen Li. Od tada je muče nervni slomovi koje su kasnije psiholozi definisali kao maničnu depresiju. U to doba, svi psihički poremećaji su pripisivani histeriji i razmaženosti ljudi, a naročito glumica. Niko ih nije priznavao kao bilo kakvu vrstu psihičke bolesti. Ponašanje koje je Vivijen ispoljavala tokom napada manične depresije bilo je nečuveno i za svaku osudu, naročito za tandašnji svet. Glumica je često menjala raspoloženja, patila je od nesanice, paničnih napada, bila je često vrlo gruba prema bliskim osobama, vređala ih, pa čak i fizički nasrtala na njih, a zatim im se pokorno izvinjavala šaljući poklone, pisma i cveće sa molbama za oprost. Dešavalo joj se čak da je imala seksualne odnose sa potpunim strancima, ljudima koje bi bukvalno pokupila sa ulice. Takve stvari se već nisu tolerisale. S obziom na to da takav psihički poremećaj nije bio ni primećivan u tadašnjoj medicini ili, bolje rečeno, bio je neadekvatno lečen, Vivijen je uz ovakva stanja često silom priključivana na elektro-šok terapiju, ili su joj davane velike količine sedativa. Ono što je bilo čudno i u neku ruku za divljenje je upravo njen karakter i predanost karijeri, jer je, govori se, čak i posle takvih terapija izlazila na scenu i igrala datu ulogu najbolje što može. Sam Olivije je u svojim memoarima dosta pisao o voljenoj Vivijen, pa čak i o njenim duševnim krahovima. Govorio je da je ponekad bila u toliko lošem stanju da su je uloge koje je igrala opsedale. Naročito druga velika uloga u pozorišnoj verzije kultne drame Tenesi Vilijamsa “Tramvaj zvani želja” (A Streetcar Named Desire), za koju je dobila drugog Oskara za najbolju žensku ulogu. Tih kriznih godina Olivije je dobio titulu viteza, a Vivijen uz njega titulu Lejdi Olivije na inauguraciji u Bakingemskoj palati. Pored te titule, Lari je takođe ušao i u Savet reditelja pozorišta Old Vik. Nakon tih događaja, par se zaputio na turneju po Australiji gde su se gorepomenute svađe i dešavale u najvećoj meri. Po povratku sa turneje Lari je prokomentarisao novinarima “Možda ne znate, ali razgovarate sa parom hodajućih leševa”. Sledi Oskar za ulogu Blanš Diboa (Blanche DuBois) koju je i sama krivila za lični put u ludilo. Olivije je mukotrpno podnosio ponašanje koje mu je Vivijen priređivala gotovo svakodnevno, ali je i dalje verovao da će se nešto promeniti. Promenilo se. Viv je napravila novi incident koji ga je, ipak, oterao.
Godine 1953, Vivijen je dobila ulogu u jednom filmu sa mladim glumcem Piterom Finčom (Peter Finch). Međutim, odmah nakon nekoliko nedelja snimanja, dobija i nervni slom koji je doprineo njenom udaljavanju sa snimanja i na njeno mesto doveo glumicu Elizabet Tejlor (Elisabeth Tailor). Olivije rešava da svoju psihički slabu ženu ipak odvede nazad u Englesku, a ona mu tada priznaje svoju aferu sa Finčom i govori kako se zaljubila. To je zaista bio kraj njihove velike ljubavi. Lari je rešio da posle dvadeset godina braka i prelepe ljubavi stavi tačku na sve. Nije više mogao da podnese borbu sa samim sobom, borbu sa maničnim stanjima svoje Vivijen, a ni borbu sa prijateljima koji su ga osuđivali što sve to trpi. On je sve to rešio, ali mu je bilo teško da sprovede u delo. Ponovo je odlučio da stisne zube i proba još jednom. Poslednji put. Taj poslednji put Vivijen ostaje još jednom trudna sa Olivijeom, ali, već viđeno, dešava joj se pobačaj. To je ujedno i pravi kraj njihovog fizičkog zajedništva.
Olivije se ubrzo ženi mladom glumicom Džoan Plurajt (Joan Plowright) koja ni po čemu, sem po svojoj jednostavnosti, nije mogla da parira Viv. Sa Džoan dobija troje dece. Ni Viv nije imala hrabrosti da ostane sama, naročito pored dugogodišnje zaštite i podrške koju je uživala od Larija. Ona se udaje za glumca Džeka Merivala (Jack Merivale) koji je bio upoznat sa njenim psihičkim problemima, i obećao je njenom, sada već bivšem mužu, da će brinuti o njoj kako je to i ovaj činio. Ipak, činilo se da je u njihovom slučaju jedna ljubav večna. Vivijen je izjavljivala bez trunke stida “kako bi radije proživela kratki život sa Larijem (Olivije) nego se suočila sa dugim bez njega” i do kraja svog života čuvala je uz sebe Larijevu sliku iz mladosti.
Jula meseca 1967. godine Vivijen Li umire od tuberkuloze u Londonu. Pronašao ju je njen tadašnji suprug Merival, mrtvu, na podu u njihovoj spavaćoj sobi. Istoga časa pozvao je Olivijea koji se tada lečio od raka prostate. U jednom delu Londona su se tada pogasila sva svetla u slavu Vivijen Li. Vivijen je kremirana i njen pepeo je, po njenoj želji, prosut po jezeru nadomak njene kuće u Istočnom Saseksu. Lorens Olivije je dosta nadživeo Vivijen i u svojim memoarima je opisao i svoju patnju zbog njene smrti. Kažu da je i u dubokoj starosti gledao njene filmove i govorio kako je Viv bila njegova jedina i prava ljubav i pitao se šta se to dogodilo sa njima.
Marina Gusev je profesor španskog jezika i hispanskih književnosti koji konstantno pokušava da sagleda život kroz ružičaste naočari kako bi joj lakše pao racionalizam koji je progoni, ne ume da uvija reči u foliju da bi manje bolele, ne voli fragilne ljude i ima Kalimerov sindrom (Nepravda, pa to ti je!). Voli leto, more i sunce, i da je ona “neki Bog” ukinula bi i razglednice sa zimskom idilom.
