Bila je još jedna zanosna plavuša “Zlatnog Holivuda”. Imala je mnogo ljubavnika i udavala se čak sedam puta, iako je govorila kako želi da ima jednog muža i sedmoro dece. Sudbina je htela da bude drugačije. Snimila je više od 50 filmova, a po završetku Drugog svetskog rata bila je jedna od najplaćenijih žena u Sjedinjenim Američkim Državama, i važila je za zavodnicu zbog koje su muškarci padali na kolena. Nikada nije krila svoje burne veze, otvoreno je govorila o tome kako je u životu imala mnogo uspeha i padova. Njeni brakovi i ljubavne afere bili su prepuni nasilja, ponekad provociranog, ali i priželjkivanog. Neverovatno je da ju je jedan muž bacio niz stepenice, drugi šamarao u javnosti, dok je treći gađao flašom šampanjca. Međutim, ona je govorila: “Muškarce smatram veoma uzbudljivim, i svaka žena koja to ne misli je anemična stara usedelica, kurva ili svetica.”
Lana Tarner (Lana Turner), jedna od najlepših plavuša prošlog veka, rođena je 8. februara 1921. godine u Volisu, državi Ajdaho u SAD-u kao Džulija Džin Tarner (Julia Jean Turner) u siromašnoj porodici. Porodica i prijatelji su Džuliju zvali Džudi. Otac joj je bio rudar u jednom malom rudniku, međutim, osvojivši neku svotu novca na kocki, pomislio je da može da promeni život svoje porodice. Ali ne lezi vraže… Sakrio je novac u svoju čarapu i pošao kući da obraduje porodicu, međutim, pljačkaši su ga presreli i pretukli na smrt, a kada je njegovo beživotno telo pronađeno, čarapa i cipela na levoj nozi su nedostajale. Ubica nikada nije bio pronađen. Lana je tada imala 10 godina. Njena majka je imala zdravstvenih problema i morale su da se presele u drugu, klimatski podobniju sredinu, u Los Anđeles. Majka i ćerka su živele jako skromno, takoreći bedno. Džulija je često obitavala kod poznanika i prijatelja kako bi se bar malo uštedelo na hrani. Majka se posvetila kozmetičkom zanatu kako bi mogla da izdržava sebe i svoju ćerku. Sa svojih 16 godina, dok je studirala, sudbina je Džuliju navela na put ka Holivudu, kao u svakoj “holivudskoj (sapunskoj) priči”. Naime, Džulija je tog dana, pobegavši sa časova, svratila u obližnji kafić da kupi koka-kolu, i tamo je zatekla izdavača “The Hollywood Reporter”-a koji je bio zapanjen njenom lepotom. Preporučio ju je agenciji za talente, sa velikim ubeđenjem da ovu lepu tinejdžerku čeka slava. I izgleda da se nije prevario.
Preko ove agencije je upoznaje reditelja Marvina le Roj (Marwin LeRoy) koji joj je ponudio prvu filmsku ulogu. Posle uloge u filmu “They Won’t Forget” (1937) njena karijera krenula je uzlaznom putanjom. Lana je glumila srednjoškolku koja je silovana i ubijena. Nakon ovog filmskog ostvarenja Tarnerova je stekla nadimak The Sweater Girl (džemper devojka). Nadimak je stekla na osnovu svog oblačenja koje je zahtevala uloga iz pomenutog filma. Kažu da je ovaj nadimak prezirala čitavog života. 1937. godine potpisala je ugovor sa čuvenom produkcijskom kućom MGM. A 10 godina kasnije, Lana je bila jedna od deset najplaćenijih žena u Americi, dok je početkom pedesetih godina postala i glavna zvezda MGM-a. Reditelj Majer je od Lane napravio popularnu devojku, a vrlo popularnu među studentima muškog pola, pa je stoga često i dobijala uloge u tinejdžerski orijentisanim filmovima (“Dramatic School”, 1938; “These Glamour Girls”, 1939; “Dancing Co-Ed”, 1939). Potom je igrala u nekoliko ostvarenja sa popularnim glumcem Klarkom Gejblom (Clark Gable), pa su tablodi bili skloni da ih povezuju u ljubavnu vezu nakon svakog zajedničkog filma. Veliki uspeh Tarnerova je postigla igrajući u kultnom ostvarenju “Poštar uvek zvoni dvaput” (“The Postman Always Rings Twice”) 1946. godine. Ovaj, sada već klasik žanra film noir, vinuo je Lanu Tarner u zvezde i postala je holivudska femme fatale. Partner Tarnerovoj u ovom filmu bio je Džon Garfild (John Garfield). Postoji priča da se Lana i nije baš najbolje slagala sa pomenutim glumcem, i ne mogavši nikako da prebrodi to neslaganje, jednom je izgovorila producentima “Zar niste mogli da nađete nekog malo privlačnijeg za ovu ulogu?” Naredne godine, 1947, Lana je dobila ponudu da umesto Ketrin Hepbern (Katharine Hepburn) zaigra u filmu “Green Dolphin Street”, istorijskoj drami za koju je smršala čak 15kg i ofarbala svoju platinastoplavu kosu u tamniju nijansu. Ova uloga je takođe jedna od zapaženijih uloga Tarnerove, a izborom nje za istu najoduševljeniji bio je reditelj. Bez obzira na promene kroz koje je prošla za ovu ulogu, Lana nije odustala od svog glamuroznog imidža koji je do tada imala, i brzo se vratila svom starom izgledu. 1948. godine Lana Tarner se pojavljuje u svom prvom filmu u boji (koji nam je verovatno svima poznat), u ekranizaciji popularnog dela Aleksandra Dime “Tri musketara”, u kojoj igra prelepu Lejdi de Vinter. Nakon ove uloge, Lana nije snimala čak tri godine, što je bio prilično dug period za nju, na šta ni ona, a ni njena publika nije navikla.
Nakon 1950. godine u Laninoj karijeri usledilo je još nekoliko filmova: “Mr. Imperium” (1951), “The Merry Widow” (1952), “The Bad and the Beautiful” (1952), “The Sea Chase” (1955), “The Prodigal” (1955), “Diane” (1956), koji nisu postigli očekivane uspehe, a što je najvažnije, nisu punili kase MGM-a, pa je ova produkcija odlučila da ne obnovi njen ugovor, opravdavajući svoju odluku novonastalom krizom. Nedugo zatim Tarnerova se vraća na male ekrane adaptacijom bestselera “Gradić Pejton” (“Payton Place”), kojom postiže neverovatan uspeh i nominaciju za Oskara za najbolju glumicu. Posle ovog uspeha, sledi nekoliko nezapaženih rola i skandal 1958. godine (ubistvo Stompanatoa) koji će Laninu karijeru duboko žigosati. Usred ovih neprijatnih dešavanja po Lanu Tarner, ona snima film koji joj je možda doneo najveću slavu, ali joj je sigurno doneo najviše novca, čak 50% od ukupne zarade celog projekta. U pitanju je film “Imitacija života” (“Imitation of Life”), priča o ambicioznoj glumici koju zanima samo karijera i njenoj problematičnoj ćerki. Mnogi su u ovom filmu tražili biografske elemente Lane Tarner, a možda ih je i bilo u odnosu na ovaj kratak opis. Svoj poslednji film, “Madam X” (“Madame X”), Lana je snimila 1966. godine.
Bez obzira na veliko delo ove dive, ono što je, kao i obično, najviše zanimalo publiku bio je njen privatan život, koji je bio zasigurno interesantniji od bilo koje njene uloge. Ona se na osudu javnosti za raspusno ponašanje, udavanje i razvode nije mnogo obazirala, i nije želela da glumi u svom životu. Uvek je bila otvorena i iskrena i bez ikakvog ustručavanja je iznosila svoje stavove i govorila o svojim ljubavnnim usponima i padovima. Još onda za Lanu Tarner nije bilo tabua. Ona se udavala čak osam puta za sedam muškaraca. Prvi brak sklopila je sa samo 19 godina sa frontmenom jednog benda. Zvao se Arti Šo (Artie Shaw), a njihov brak je dobio veliki publicitet, i to u negativnom kontekstu, što je u jednom trenutku pokolebalo MGM da eventualno raskine ugovor sa mladom Lanom, gledajući njeno nezrelo i pomalo neodgovorno ponašanje. Tako je ovaj brak i potrajao čitava četiri meseca.
Sledeći muž plave lepotice bio je Džozef Stefan Krejn (Joseph Stephen Crane), za koga se udavala čak dva puta, jer je nakon prvog sklapanja braka isti anuliran jer Krejn još uvek nije bio razveden. Razočaran što ga je Lana, saznavši istinu o postojanju njegovog braka, ostavila, Krejn pokušava da izvrši samoubistvo. Međutim, Lana rađa njihovu ćerkicu Šeril (Cheryl) i odlučuje da se opet uda za Krejna kako bi priznao i obezbedio dete.
Treći suprug Tarnerove bio je milioner Henri Toping Mlađi (Henry J. Topping Jr), koji je osvojio Lanu porodičnim i ličnim imenom i bogatstvom. Prosidba je bila za ono vreme vrlo interesantna, dok je za današnje verovatno ofucani fazon iz neke scene iz “Sex and the City”. U Klubu 21 Henri je ubacio dijamantski prsten u Laninu čašu sa martinijem. Svadbena ceremonija je, naravno, bila luksuzna, ali se nije mogla dogoditi dok se nije poništio brak koji je Henri imao sa glumicom Arlin Džadž (Arline Judge), koja je (gle čuda) bila prethodno udata za njegovog rođenog brata. Kad je došlo do venčanja, Henri Toping je pretrpeo neverovatan bankrot, investirajući novac vrlo nepromišljeno i neprestano se kockajući se. Nakon skupljanja svih negativnih emocija i energija i ovaj brak Tarnerove je pukao, a da nije sastavio ni celu godinu.
O četvrtom braku Lane Tarner ne zna se mnogo, jedino što može, a i ne mora da služi kao svedočanstvo o istom je knjiga biografskog karaktera koju je pisala njena ćerka Šeril. U ovoj knjizi Šeril navodi da ju je njen očuh, a četvrti muž njene majke, glumac Leks Barker (Lex Barker), silovao i zlostavljao, i da se Lana nakon njenog žaljenja razvela od ovog monstruma (ako je verovati Šeril).
Godine 1957. upoznaje Džonija Strompanatoa (Johnny Stompanato), poznatog i kao Džoli Velentajn, ili Džoni Oskar, navodno zbog određene sličnosti sa veličinom statue za prestižnu filmsku nagradu. Ta asocijacija ipak nije imala veze sa Džonijevim glumačkim talentom. Džoni Oskar je bio mnogo toga: telohranitelj gangstera Mikija Koena (Mickey Cohen), žigolo, uterivač dugova… Džoni je Lanu maltretirao na različite načine. Posle svoje 30. godine, Lanina potreba za uzbuđenjem je postala opsesija. Međutim, ovo uzbuđenje nije bilo nimalo benigno. Lana je izgleda bila žena koju su uzbuđivale batine, fizički obračun, uvrede i pretnje. Zbog snimanja filma “Another Time, Another Place” u Engleskoj, morala je da se odvoji od svog Džonija. Često mu je pisala pisma o svojoj neizdrživoj želji da ga poseduje i da jedino on zna pravi način da je zadovolji. Kada je postalo neizdrživo, Lana mu je poslala avionske karte i iznajmila kuću za njih u Londonu. Džoni je bio sve zahtevniji, koristeći svu svoju nadmoć nad Lanom kao i uzbuđenje koje ona priželjkuje “Kad ja kažem hop, ti moraš da skočiš!” Pretio je i da će da je žigoše: “Unakaziću te! Toliko ću te unakaziti da ćeš biti odvratna svima i moraćeš da se kriješ. Zauvek.” Jednom je došao na snimanje i pretio pištoljem Laninom filmskom partneru, Šonu Koneriju (Sean Connery), “Dalje šape od moje Lane!” Međutim, Šon nije tolerisao pretnju i snažno ga je udario, pa se Džoni povukao iz studija, vrlo brzo i iz Engleske.
Lani je on strašno nedostajao. U svojim pismima ona ga je preklinjala “Plašim se da će me povrediti… To je tako strašno, a istovremeno i divno… Ja sam tvoja, i strašno si mi potreban, moj Džoni!” Snimanje filma se završilo, a njih dvoje su nastavili svoju sado-mazo igru u Meksiku. Gosti hotela u kome je par odseo žalio se na preglasno vođenje ljubavi koje se čulo u celom hotelu. Kada su se vratili u Holivud, na aerodromu ih je čekala Lanina ćerka Šeril. Kako svedoči Šeril, jedne večeri, dok je Džoni maltretirao Lanu jer je odbijala da plaća njegove kockarske dugove, šamarao je i pretio da će se osvetiti celoj njenoj porodici, Šeril je prisluškivala na vratima. Govorio je “Zaklaću te, i tebe i tvoju majku i tvoju ćerku… To mi je posao!” Šeril je odjurila do kuhinje (prema njenim i Laninim rečima), zgrabila nož i pojurila majci u pomoć. Mnogo se špekulisalo o tome šta se zaista desilo te večeri u kući Tarnerove, i ko je zaista ubio Stompanatoa, ali ispostavlja se da je to ipak uradila četrnaestogodišnja Šeril. Ovaj slučaj je tresao Ameriku kao cunami. Lana i njena porodica bile su stavljene na medijski i javni linč. Novinari nisu imali milosti, a i suđenja su bila više nego iscrpljujuća.
Ovako je Lana svedočila na jednom od saslušanja: “Sve se dogodilo veoma brzo da čak nisam ni videla nož u rukama moje ćerke. Učinilo mi se da ga je udarila u stomak pesnicom. Gospodin Stompanato se zateturao unapred, okrenuo i pao na leđa. Gušio se, ruke su mu bile na vratu. Ja sam potrčala ka njemu i videla sam krv… Ispuštao je užasne zvuke…” Njena ljubavna pisma koja je pisala Džoniju punila su naslovne strane u celoj Americi. Njenom ličnošću su se bavili svi: novinari, sociolozi, psihoanalitičari. Svi su je napadali, dok je Šeril negde bila i branjena. Međutim, objavljivanje pisama koje je Lana slala Džoniju imalo je potpuno suprotan efekat od onog koji su novinari želeli da postignu. Umesto da je prikažu kao lošu ženu i majku, publika je doživela kao emocionalnu nezrelu osobu koja očajnički traži ljubav.
Posle ove, ovako završene veze, peti zvaničan brak je bio manje interesantan, iako je trajao čak dve godine. To je bio izvesni rančer Frederik (Frederick), član May department store porodice. Sledeći, šesti muž bio je filmski producent Robert Iton (Robert P. Eaton), sa kojim je brak trajao četiri godine, a sedmog je upoznala u jednom noćnom klubu. Sedmi muž je imao čudno zanimanje, hipnotizer. Njegovo ime je bilo Ronald Pelar (Ronald Pellar), a bio je poznatiji kao Ronald Dante, ili Doktor Dante. Nakon šest meseci njihovog braka, Lana, posle “mnogo” bračnog iskustva, piše Danteu ček na $35,000 kojim “doktor za lopovluk” nestaje. Posle izvesnog vremena, Lana svog sedmog supruga optužuje da je pored ovog novca ukrao i njen nakit u vrednosti od $100,000. Tu je bio i kraj brakovima ove lakoverne lepotice, konačno.
Lana Tarner je umrla u 74. godini života, 1992. godine, od raka grla, kao najstrastveniji ženski pušač Holivuda (posle Ave Gardner). Međutim, nije bila malodušna očekujući kraj. Svoju bolest je prihvatala krajnje normalno i pomirljivo, želeći da uživa u svakom danu koji joj je preostao. Ona je najgoru smrt (Džonov pokušaj ubistva) preživela zahvaljujući svojoj ćerki Šeril, i ostala joj je zahvalna na tome. Bogatstvo Tarnerove je i nasledila Šeril i njen životni saputnik Džojs, od milošte Džoš, Leroj (Joyce Josh LeRoy), koga je Lana volela kao svoje drugo dete. Većinu njenog bogatstva činile su nekretnine, a veliki deo njih ostao je i njenoj služavki Karmen (Carmen Lopez Cruz).
Marina Gusev je profesor španskog jezika i hispanskih književnosti koji konstantno pokušava da sagleda život kroz ružičaste naočari kako bi joj lakše pao racionalizam koji je progoni, ne ume da uvija reči u foliju da bi manje bolele, ne voli fragilne ljude i ima Kalimerov sindrom (Nepravda, pa to ti je!). Voli leto, more i sunce, i da je ona “neki Bog” ukinula bi i razglednice sa zimskom idilom.
