Imala je najkrupnije i najprodornije oči u Holivudu. Bila je plavuša od koje je Holivud tražio da postane brineta. Njeni savremenici su pisali da se tome protivila, ali da je ipak pristala za visok iznos na čeku, da bi kasnije zahvaljivala na toj inicijativi, jer joj je popularnost vrtoglavo skočila. Bila je poznata po ulogama negativki, a posebnu draž svakoj od njih davale su njene prepoznatljivo krupne oči. Bila je uticajna u Holivudu i kao osoba i kao glumica. Bila je prva žena predsednik Američke akademije za filmsku umetnost i nauku, prva žena koja je primila nagradu za životno delo Američkog filmskog instituta 1977. godine, a reditelji su zbog nje menjali scenarija samo da bi prihvatila uloge u njihovim filmovima. Udavala se četiri puta, bila je sklona alkoholu, posebno se opijala kada nije dobila ulogu Skarlet O’Hare, koju je najviše želela. Put od ružnog pačeta do prelepe, talentovane zvezde nije joj bio lak, a na tom putu nije čak imala ni roditeljsku podršku. Otac joj je na početku njene karijere rekao: “Vidiš li sve te zvezde gore? Ima ih na milione. Zapamti to, zapamti koliko si zapravo nebitna.” Nije je odlikovala sanjalačka i plahovita lepota koju je posedovala većina diva, ali je bila svakako jedinstvena. Imala je lice zlobnice ispod kog se krio snažan karakter i velika energija. Njena prepoznatljiva gluma i dramatično držanje cigarete obezbedili su joj zasluženo mesto među filmskim divama. Nisu je proslavile afere i skandali iz privatnog života, a status super zvezde gradila je polako ali sigurno, i zadržala ga je i posle svoje smrti.
Rut Elizabet Dejvis (Ruth Elizabeth Davis) je rođena 5. aprila 1908. godine u Lovelu (Masačusets). Kada je napunila 7 godina, njen otac, advokat, napustio je porodicu zbog neke medicinske sestre. Iz bostonskog predgrađa 1921. godine majka i dve devojčice preselile su se u Njujork, gde je Rut, odnosno Beti (Betty), kako su je od milošte zvali, postala Bet (Bette). Jedna prijateljica njene majke čitala je jedan Balzakov roman i savetovala joj da promeni nadimak. Betty je zvučalo svakodnevno, Bette je bilo ekscentrično. Beti je imala podršku majke u svojim željama da postane glumica. Upisala je Cushing Academy i išla na časove plesa u Mariarden Аrtists’ Сolony. Pohađala je i Nortfild Herman školu i Dramsku školu Muraja Andersona u Njujorku. Debitovala je 1929. u provinciji Plejha u predstavi “Zemlja između”. Odlične kritike obezbedile su joj ulogu u njenom prvom Brodvej hitu, komediji “Slomljeno posuđe”. Godine 1930. došla je u Holivud kako bi uradila screen test za produkcijsku kuću Universal. Interesantna je priča u vezi sa njenim dolaskom u Holivud. Bila je toliko neugledna da je čovek iz studija koji je trebalo da je dočeka na železničkoj stanici nije uopšte prepoznao, nego se vratio i rekao kako niko ko imalo nalikuje glumici nije sišao s voza. Prvi čovek Universala komentarisao je da je Beti toliko neprivlačna da on sumnja da bi mogla da bude simpatična ijendom muškarcu. Godine 1930, Universal je sa njom sklopio ugovor i ona je ubrzo simila film “Zla sestra”, u kome je igrao i Hemfri Bogart (Hamfrey Bogart). Universal nije bio zadovoljan njenom pojavom, pa je 1932. Beti potpisala ugovor na sedam godina sa Warner Brothers-om.
Da pomenemo malo i njene lične pehove i sputanost sa početka karijere… Beti je u vreme boravka u Universalu još bila devica, veoma moguće jedina u Holivudu. Protestanski način vaspitanja koji su primenjivali njeni roditelji, bio je toliko jak da je, kad je prvi put poljubio jedan mladić, bila uverena da je ostala trudna, do te mere, da je upala u neku vrstu histeričnog ludila, zbog čega je i stomak počeo da joj raste. Takva, krajnje nepripremljena za realan život i odnose među odraslima, ali ipak školovana glumica, Beti je stigla u Holivud gde će iskusiti svoj prvi susret sa seksualnošću. Na snimanju njenog prvog filma “Zla sestra”, u jednoj sceni Betin lik, Laura, menja pelene novorođenom sinu svoje sestre, koja je umrla na porođaju. U to vreme Beti je imala dvadesetdve godine i po godinama je bila i više nego zrela osoba. Reditelji su bili zaprepašćeni njenim pitanjem da li je dete koje treba da presvuče dečak ili devojčica. Filmska ekipa se naslađivala dok je Beti crvenela presvlačeći dečaka. Bilo je to prvi put da je videla penis.
Rad u Warner Brothers-u trajao je dugo. Na screen test-u za ulazak u ovu filmsku kuću plačući je istrčala iz sale za projekciju, misleći da se užasno pokazala. Međutim, ubrzo je postala slavna igrajući 1931. u filmu “Čovek koji je igrao Boga”. Ulogu je dobila zahvaljujući glumcu Džordzu Arlisu koji je ubedio producente da ona igra sa njim, i koji je do kraja ostao njen mentor za život u glumi. Nakon ovoga Warner Brothers je sa njom sklopio ugovor na neodređeno vreme. Zatim dolazi period kada počinju njene nesuglasice, pa i svađe sa Warner Brothers-om, najčešće zbog toga što su oni promovisali uglavnom muškarce. O glumcima nije imala visoko mišljenje. Govorila je da su jako teški i da su veoma sujetni. U naredne tri godine Dejvisova je snimila 14 filmova za i Warner Brothers mnogi su odmah zaboravljeni. Ali, njena karijera doživljava dramatičan preokret 1934. kada je odigrala Mildred u filmu “O ljudskom ropstvu”, zajedno sa Lesli Hauard (Leslie Howard). Sledeće, 1935. godine, snimila je “Opasan” za koji je dobila prvog Oskara, a 1936. ona i Hauardova su ponovo igrale zajedno u “Okamenjenoj šumi”. Njene replike na velikom ekranu ostaju za pamćenje, naročito one koje govore razmažene južnjačke lepotice, koje je igrala, “I’d luuve to kiss ya, but I’ve just washed my hair…”. Ipak, činilo se da je šefovi studija još uvek ne tretiraju na pravi način, pa je u jednom trenutku Warner Brothers neuspešno tužila, tražeći bolje uloge i veće honorare. Spor je izgubila, ali to ni malo nije narušilo njen status velike zvezde, a 1939. godine bila je u najužem izboru za ulogu Skarlet O’Hare u “Prohujalo za vihorom”. To je bila jedina uloga koju je Beti priželjkivala, a da je nije dobila. To nikada nije prežalila, a kažu da je tada i počela da pije…
Tokom četrdesetih njena karijera je blistala. Uspešno je održavala javni imidž velike dive i u skladu sa tim su joj pripisivane brojne ljubavne veze sa moćnim ljudima Holivuda, kao i sa omiljenim magnatom svih glumica toga doba, Hauardom Hjuzom (Howard Hughes). Nakon slave dolaze godine zatišja njene karijere, ali, početkom pedesetih godina, Beti se u velikom stilu vraća na veliko platno. Godine 1950. za svoju ulogu u filmu “Sve o Evi” dobija nominaciju za Oskara, a uloga Margo Čaning (Margo Channing) je verovatno najznačajnija koju je ikada odigrala u karijeri. Mnogi misle da je upravo u ovoj ulozi Beti odigrala sebe, jer je lik Margo velika diva pozorišne scene, na pragu srednjih godina, arogantna, prepotentna, ohola, teatralna, kapriciozna, razmažena, nesigurna i emotivna. Nove generacije je osvojila 1962. snimivši film “Šta se dogodilo sa Bejbi Džejn”, a dve godine kasnije glumila je u “Pst, pst slatka Šarlota”, koji i nije bio naročito popularan. Snimila je još 26 filmova: “Dadilja”, “Vrišti lepa Pegi”, “Povratak sa veštičje planine”, “Porodični susret”, “Hotel”, “Ubistvo sa ogledalima” i dr. Beti Dejvis je volela glumu i o njoj je govorila ovako: “Gluma bi trebalo da bude veća od života, scenario takođe. Sve u vezi sa filmom bi trebalo da bude veće od života”. Ali ono što Beti nikako nije volela je da gleda sebe na filmu, pa je svoje filmove izbegavala da gleda, ili ih je gledala tek nakon mnogo godina od snimanja.
Beti Dejvis se udavala četiri puta. Njen prvi muž je bio Harman Nelson. Živeli su zajedno od 1932. do 1939. Nisu imali dece. On nije mogao da podnese uspeh svoje žene, a najviše ga je mučio pritisak medija, koji su potencirali to da on zarađuje desetostruko manje novca nedeljno od Beti. Na snimanju “Džezebel” zaljubila se u reditelja (William Wyler) kog je opisivala kao “ljubav svog života”. Nakon veze sa njim glumica je izjavila: “Želim da posavetujem sve žene koje su u vezi sa oženjenim muškarcima da oni nikada neće napustiti svoje supruge ma koliko često govorili da se ne slažu. Ljubav nije potrebna muškarcu da bi bio srećan, onoliko koliko je potrebna ženi za sreću. Ako je zadovoljna u braku, žena neće lutati. Muškarac može da bude potpuno zadovoljan brakom, a da i pored toga laje na zvezde.” Sa drugim mužem Arturom Fransforom je bila od 1940. do 1943, kada je poginuo. Dve godine kasnije, Beti se udala za Vilijama Granta Šerija (William Grant Sherry), sa kojim je dobila ćerku Barbaru Dejvis Šeri (Barbra Davis Sherry). Sa partnerom iz filma “Sve o Evi”, Gerijem Merilom (Gary Merrill) živela je deset godina u braku u kome su usvojili dečaka Majkla i devojčicu Margo, koja je bila mentalno retardirana, kao što je bila i Betina sestra Barbara, zbog koje se verovatno glumica i odlučila na usvajanje baš tog deteta. Starost je Beti provela u svom luksuznom stanu na četvrtom spratu na kraju Sanset bulevara u Zapadnom Holivudu. Do kraja života je vodila računa o svom izgledu: “Želim uvek da izgledam dobro. Čak i u supermarketu. Kao poznata holivudska žena, moja je obaveza da izgledam uredno i doterano. Veoma je loše što mladi ljudi ne dele moje mišljenje. To je pogrešno”, govorila je Beti.
U poodmaklim godinama, Beti je pisala knjige autobiografskog karaktera u kojima je ostavljala i mnoga svedočanstva o svojim kolegama sa filma. Najviše je pominjala koleginicu Džoan Kraford (Joan Crawford), sa kojom je u karijeri imala najviše problema, svađa i skandala. Dugogodišnje rivalstvo koje je postojalo između Beti i Džoan maestralno je prenešeno i prilagođeno filmskoj priči “Šta se dogodilo sa Bejbi Džejn”. Ono datira još iz tridesetih godina, kada je Beti prozivala Džoan u medijima “Ona je spavala sa svakom muškom zvezdom u MGM-u, osim možda sa Lesijem”, ali ni Džoan nije ostajala dužna. Anegdote sa snimanja gorepomenutog filma ostale su legendarne, a evo nekih od njih… Kako je Džoan bila udata za jednog od direktora Pepsija, Beti je njoj u inat uredila da se na setu instalira koka-kolina mašina za pića. Džoan je uzvratila, tako što je sebi u odeću prišila tegove, za scenu u kojoj Beti treba da je vuče po podu. Ovaj odnos ljubavi ili mržnje ostaće jedan od besmrtnih holivudskih mitova o duelima i duhovitim prepucavanjima između velikih diva. 
Poslednju ulogu je odigrala u komediji “Čudna maćeha” 1989. godine, a posle raka dojke i nekoliko šlogova preminula je 6. oktobra 1989. godine. Nekoliko meseci kasnije, muzička pop-zvezda Madona je izdala popularnu pesmu “Vogue”, koja predstavlja lični omaž holivudskim divama, a među njima i Beti, uz reči “Beti Dejvis, mi te volimo”. Svojim ulogama hrabrih, otresitih žena, često moralno prezrenih, no svejedno do kraja svojih i nepotkupljivih, kao i privatnim životom punim emotivnih razočaranja i žrtava koje je morala da podnese zbog karijere, Beti Dejvis je pomogla generacijama žena i, ne slučajno, gej muškaraca, da pronađu lik sa kojim se mogu identifikovati i iz koga mogu crpeti hrabrost i odlučnost da ostanu verni sebi i prkose kritikama i odbacivanju okoline. Sa ponosom je isticala da je njen sin homoseksualac i time podržavala pravo na ovu seksualnu orjentaciju. Do kraja života bila je u svađi sa ćerkom koja je, kroz nekoliko biografija, pokušala da je omalovaži. U jednom od poslednjih intervjua, Beti Dejvs je rekla: “O, Bože, pa ona je moja ćerka, naravno da joj opraštam. Ona je moja krv.” Krajem 1999. godine Američki filmski institut sastavio je listu 50 najznačajnijih filmskih diva Holivuda, a Beti Dejvis se našla na drugom mestu. Godine 1974, napisana je pesma “Bette Davis Eyes”, koju izvodi Kim Carnes koja se visoko kotirala nedeljama na Bilbordovoj top listi.
Marina Gusev je profesor španskog jezika i hispanskih književnosti koji konstantno pokušava da sagleda život kroz ružičaste naočari kako bi joj lakše pao racionalizam koji je progoni, ne ume da uvija reči u foliju da bi manje bolele, ne voli fragilne ljude i ima Kalimerov sindrom (Nepravda, pa to ti je!). Voli leto, more i sunce, i da je ona “neki Bog” ukinula bi i razglednice sa zimskom idilom.
