U poslednje vreme blagoslovena sam suzama. Možda samo matorim, pa sam sentimentalna kao neka baba, ali svakog dana me nešto duboko dirne i suze samo navru. Svakog dana se osećam naliveno – puna sam osećanja, skroz do ruba i par dodatnih kapi je dovoljno da prelije. Ne jecam, ne grcam, ne tugujem, samo prelivam. Kad prelivam od tuge, osećam u središtu bića srž sreće – koju sam imala da iskusim tako veličanstvenu tugu. Kad sam ganuta dubokom srećom i zahvalnošću, osećam srce tuge, koja je izvorište sve milosti koju sam ikada iskusila.
Ah, a majčinstvo je kladenac sreće i tuge, koji vri iz srca i uvire u dušu. I moje divljaštvo dolazi od moje majke i njenih ludih sestara, od njihove majke, moje voljene nane, čije ime nosi moja divlja kćer. Danas mi je rekla “moraš da čuješ ovo, sigurno će ti se dopasti” i pustila mi “Savage Daughter” irsku pagansku narodnu pesmu, prvo solo verziju (Sarah Hester), a zatim i hor žena koje pevaju obučene u srednjovekovnu odeždu, u pratnji udaraljki. Nisam prestajala da se ježim, a suze su prelivale. Od osećanja pripadnosti, zahvalnosti, srodnosti – moja paganska duša je prepoznala svoj izvor.
Međutim, od izvora dva putića – kako me je podsetio moj prijatelj blagosloven nepresušnim sarkazmom (koga pominjem u tekstovima češće nego svoju decu, čini mi se), skrenuvši mi pažnju na to da je moja egzaltacija istovetna onoj koju neka majka oseća na svadbi uz “Danas majko ženiš svoga sina”, to jest, pogodila me pesma u ono primitivno mesto, koje ja maštovito doživljavam kao nešto produhovljeno.
