Prethodne tekstove iz serijala “Dnevnik devojke bez imena” pročitajte ovde.
Ležim u sobi i prebacujem kanale na televiziji. Zaustavljam se na jednom interesantnom rijalitiju u kojem sam i sama želela/trebalo je da učestvujem, ali je došlo do nekih promena planova, pa ipak nisam. U svakom slučaju ležim tako i gledam, i u jednom trenutku dve devojke se pobiše zbog dečka. I ne verujem. Prošla je i scena fizičkog obračuna, prošle su i reklame, a ja i dalje ležim otvorenih usta. Kako kaže moja omiljena tviterašica “radije bih se pobila zbog mesta u bioskopu nego zbog dečka”. I to još javno, znajući da će taj isti dečko tu scenu kasnije gledati i verovatno plakati od smeha… Ipak je dobro što je došlo do promene plana, jer bih se verovatno dobrovoljno prijavila da zubima lovim ajkule kada bih neko vreme provela sa nekoliko učesnika…
I tako iznervirana ustajem iz kreveta i sedam za kompjuter da malo proćaskam sama sa sobom. Proveravam Twitter i Facebook naloge, u nameri da se malo oraspoložim, što mi i polazi za rukom čitajući tweetove gorepomenute devojke koju ne poznajem, ali koju sam morala da pratim, jer smatram da je genijalna i ovim putem joj izjavljujem ljubav, jer me njen Twitter nalog uvek oraspoloži, bolje od serijala “Prijatelja” (Friends). Domaća životinjica sa visokim potpeticama – hvala što si plomba u šupljem zubu Srbije!
I tako listam dalje – par zanimljivih statusa i brdo onih ultra dosadnih i izlizanih tipa: Biceps, triceps, teretana, ludilo, idemo, radimo (ako su muškarci u pitanju, pogotovo oni sa očiglednim nedostatkom pomenutih) ili nešto kao: i tako ja njega pogledam svojim vatrenim očima velike zavodnice, kakva jesam i on padne na dupe (ukoliko su žene u pitanju, uglavnom ne baš privlačne), a tu su i oni univerzalni “Večeras ludnica u…” i oni: “Volim te, ne mogu da živim bez tebe, ljubavi moja jedina, ti si sunce mome danu, a najlepša zvezda u mojim noćima bez sna…”.
Ti su mi omiljeni i dok tako listam postove prijatelja svojih najdivnijih na svetu (hahaha), i malo, kako kaže moja drugarica, istražujem par profila. U prevodu – guram njušku gde joj nije mesto, dolazim do zaključka da ću zauvek ostati sama. Kako sam to zaključila? E pa, svi muškarci koji iole vrede nešto su – ili zauzeti, ili gay, ili… Ne, to je to. A da se mešam u nečiju vezu ne želim (tako me majka učila), a još manje da menjam pol. I tako ja sad suze lijem. Al’ zamalo. I dok pojedince zanima sa kim ležem, ostali se pitaju zašto se budim sama. Nakon neuspele veze od tri godine, rekla sam sebi da je jedino muško koje ću od sada da volim – Jovana Švonja (odrastala sam sa četiri brata, koji me ceo život zovu – bratac, otuda i moj muški mozak i par… u gaćama).
I tako sam se ja sebi zaklela da više neću da volim, isplakala sve suze koje se isplakati daju i okrenula novi list. A ono na novom listu sve sami promašaji. Od manekena do barmena. I kako čovek (žena) da se ne obeshrabri onda? Ruku na srce, bio je jedan “koji valja”, ali je ubrzo shvatio da se sa budalom moje vrste ne vredi hvatati u koštac. I tako smo mi (kad kažem mi, mislim ja) kao odlučili da ostanemo “dobri” (da li postoji osoba koja nije alergična na tu frazu?), jer nisam želela da mu sje*em koncepciju življenja, pa da me karma kasnije šutne u dupe. I ostali smo. Samo se više ne viđamo. I ne čujemo. Ali smo dobri…
Da, što se tiče mog prethodnog bloga i Brazilca barmena, izlazili smo, bio je sav divan i bajan i prelep i prezgodan, bla bla, dok mi nije ispričao svoju životnu priču. Kako je bio u psihijatrijskoj ustanovi četiri godine, kao mali je učiteljici razbio glavu ciglom, od svoje pete godine je na lekovima i povremeno se samopovređuje. Doduše, kada malo bolje razmislim o svemu tome, bilo je logično da mu nešto fali čim se upustio u vezu sa mnom. Takvi su uglavnom ili sa moždanom funkcionalnošću jednog Teletabisa, ili ludi. Ovaj je izgleda bio oboje.
Jovana Švonja je jedna od najboljih srpskih manekenki. Divlje dete, otresita i drčna. Hrabro korača modnom scenom. Prelepa i neodoljiva, neće vas ostaviti ravnodušnim.