Flash back. Romer plac. Najlepši deo u Frankfurtu. Miriši mi na Firencu, ali nije. Moje jutro i kafa kod Italijana. Pokušavam da saberem utiske tek objavljenje knjige, promocija koje sam ostavila za sobom i divnih druženja sa ljudima koje neizmerno volim. Nedostaju mi. Svi! Ipak, otišla sam i verujem da sam uradila ispravnu stvar. Ponela sam kofer sa knjigama, snovima, puno srce svakakvog obrađenog i neobrađenog materijala, trnja i procepa, a pre svega ponela sam sebe. I ne, ne razumem ništa šta ljudi oko mene govore. Kao da sam na drugoj planeti. Nemam pojma da li ću ikada naučiti nemački jezik i zavoleti ga. Pokušaću, to je jedino što znam.
Prvi zadatak. Istraži, usvoji, nađi nešto i zavoli. Zadatak obavljen. Pronašla sam reku koja ima miris i boje, mostove koji vode ka muzejima, parkovima sa antičkim Bogovima, ka staroj literarnoj kući i Jevrejskom groblju. Može li bolje za početak? Zavoleh, odmah. Umirih kurs duše i prepolovih korak dajući šansu zemlji koja mi nikad nije bila na pameti. Vreme je da i ja popustim u nečemu. Uzeh notes koji sam dobila na poklon, sa grbom Firence i počeh da zapisujem svoje vizije, korake, želje i svoje prve impresije. Sećam se da sam napisala čudnu rečenicu “Svaki dan probaj da naučiš dve nove rečenice, da odbaciš jednu ciglu zida koji imaš oko sebe i ne zaboravi svog beskućnika.“ Sada znam da je rečenica bila na mestu. Mislim da još ima cigli u mom zidu, ali o tome ćemo na kraju, kada ih sve potrošim i odbacim. Moj beskućnik je živ, nasmejan kada me vidi, ali o njemu ću vam pisati u narednom tekstu…
Naučila sam u prvom zalogaju Nemačke, da je sve u nama samima. Da je naša vizija najvažnija stanica voza koji polazi tamo kuda nam je trebalo i treba biti. Nemci uopšte nisu hladni i bez ukusa. Naprotiv, naučih da prepoznajem jednostavnost kroz oko otvorenog srca, a umesto petlova, izjutra su me po Nideradu (kraj u kome sam živela) dočekivali zečevi koji su slobodno trčali na sve strane i ljubazan komšiluk iz celog sveta sliven u jednu ulicu koji rado pozdravlja “Guten Morgen, Hallo” mada me vide prvi put. Da ne poverujete u tako nešto, na samo 10 minuta od vreve i utrobe grada. Počela sam da nazirem put ispred sebe i da čitam znake pokraj njega učeći se novom jeziku i novoj kulturi.
(nastaviće se…)
Maja Wu
