Budiš se mrzovoljan do te mere da nemaš snage čak ni da ustaneš na levu nogu. Zavese su ti po običaju navučene, šaloni spušteni. Kao kod grofa Drakule. Ne podnosiš svetlost, za koju nisi siguran da li je jutarnja. Ako bi podigao roletne, mrzeo bi Sunce, sneg, kišu, vetar, oblake, proleće, jesen, zimu, one vedre devojke u kafeu na koji gleda tvoj prozor. Ako ni zbog čega drugog, barem zbog njihovih osmeha. Smušen si, napet, ljut. Ljudi u tebi izazivaju stid, strah, gnev, želju da ih smoždiš, povrediš rečima – koje im ipak nećeš izgovoriti u lice. Napisaćeš im, po svom običaju. Pisana forma mržnje, ništa lakše. Tvoj kanal pražnjenja. U pokušaju da podigneš ’’Windows’’, zaključuješ da struje nema. Ometa te zvuk lifta koji nisu dobro popravili priučeni serviseri. Bez obzira na višak kilograma, penješ se na hokilicu i bespomoćno bleneš u kontrolnu tablu sa osiguračima, iznad ulaznih vrata. Mrziš što nisi u stanju da zameniš osigurač. Osećaš napetost pri pomisli da nisi uspeo da zapamtiš koliko licni se stavlja u osigurač od šesnaest ampera. Neočešljan, aljkav, u dotrajaloj trenerci izlaziš iz stana. Iritira te red ispred trafike, nestrpljivo cupkaš zbog novina i cigareta. Kondome ne kupuješ mesecima, nisu ti potrebni. Žene ne podnosiš odavno. Od tebe zahtevaju samo tehničku stranu, ona osećajna im nije potrebna…
One su fanatici orgazma. Za njih je orgazam religija, cilj, imperativ higijene, sinonim zdravlja, njihov ponos. Teško ih je zadovoljiti. Šapuću ti “brže, brže”, a onda nasuprot, “polako, polako” i iznova “brže”, poput trenera koji dovikuje dizaču tegova. Usredsređene na erogene zone svog tela vode tvoju ruku i stavljaju je u pravo vreme na pravo mesto. U znoju gledaš nastrljive mlade žene, grozničave pokrete njihovih tela, pokretne mašine za proizvodnju eksplozije, koja je smisao i cilj svega. Ne jave ti se nikada više.
Prelaziš ulicu i nastavljaš kupovinu u supermarketu. Ne podnosiš zvuk korpi koje pište, neljubazno osoblje na prodaji delikatesa, kilometarski red na naplati. Mrziš prilaz kasi i jasno ti je zašto ga nazivaju “usko grlo”. Pri povratku u pomrčinu svog stana, uspevaš da namestiš osigurač. Podne je prošlo. Sada je tvoj red…
Sinoć si na Internetu najavio novi tekst. Ne smeš izneveriti, koliko god da se gnušaš komentara posle objavljivanja. Hvalospeve pisane drugoj strani tvoje ličnosti mrziš iznad svega. Ljude koji ih pišu smatraš nepismenom čitalačkom publikom. Histeričnim pokretima započinješ svoju ejakulaciju po tastaturi:
“Jutros me je probudila buka tramvaja uvezenih iz Španije. Još jedna pogrešna investicija. Otoplilo je, ali sam lenj da otvorim prozor, velika je koncentracija smoga, ako budem prinuđen da pozovem hitnu pomoć zbog problema sa disajnim putevima garantovano neće stići na vreme. Zdravstvo nam se raspada. Čitam u dnevnoj štampi da je pojačana kontrola u vozilima GSP-a. Da li je moguće da iko normalan konkuriše za ta radna mesta? Crkva je izdala saopštenje o početku šestonedeljnog posta. Lako je njima da poste, dok se naslađuju fotografijama sitne muške dece. Ona botoksirana sponzoruša ponovo promoviše novi roman. Zapita li se iko koga je sve morala oralno da zadovolji, ne bi li joj roman objavila najpresižnija izdavačka kuća? Ovi nutricionisti preteruju. Zidamo još jedan most, gradski čelnici daju lažne izjave tim povodom. Sramota. Izbori na pomolu. Glasajte ako smete. Dnevni horoskop – moja baba bi ga bolje sročila. TV program – izvinite zbog prekida!”
Za ovo popodne delimično si ispoljio mržnju. Objavljuješ tekst. Čitaoci su u transu. Na njihove komentare javno ne reaguješ. Mrzi te. Ko su oni uopšte, i šta znaju o bilo čemu? Mrziš objavljeni tekst, ali si u jedno potpuno siguran – sledeći ćeš mrzeti još više.
Lutka Lutka Bgd – Ne postoji rešenje za koje ona nema problem, po opredeljenju veštica!
