Želimo ljubav i seks, a toliko često smo u dilemi i pred surovim izborom – da li ćemo se pomiriti sa tim da ne možemo da imamo sve i uzeti dobar i negujući odnos u kome možemo da živimo na nivou svakodnevice, odričući se dobrog i ispunjavajućeg seksa, strasti i vatre koje poznajemo (ali ne sa partnerom koji nam uliva sigurnost i pruža mir) ili ćemo odabrati strast i zanos koji idu u paketu sa žestokim emotivnim zemljotresima i dramama i odbaciti mir i stabilnost koju bismo možda pronašle u nekom manje strasnom i burnom odnosu.
Pitanje je šta je ono što nam je najvažnije, bez čega ne možemo da živimo, odnosno, bez čega uopšte ne možemo da učestvujemo u bilo kakvom odnosu. Ponekad je ono najvažnije vrlo hevi kombinacija želje za slobodom i nezavisnošću u svakom smislu, pa i emotivnom i želje za strastvenim odnosom u kome oslobađamo vitalne delove sebe, koje ne aktuelizujemo u drugim aspektima života, ili potreba za sigurnošću i porodičnim mirom koja treba da uravnoteži naš treperavi, strastveni, nestabilni plamen koji može nekontrolisano da plane i u konstruktivnom i u destruktivnom pravcu, u zavisnosti od toga koliko uzemljenja dobijamo (ili ne dobijamo) u emotivnom odnosu.
