Dragi dnevniče,
Ovaj naslov nema veze sa masterpisom najpoznatijeg poštanskog radnika na svetu, prijatelja sumnjivog morala i ružnih žena, koje je jebao, ali nije ljubio.
Ne, čak naportiv, ovaj put želim da ti kažem par reči o lepim ženama.
Da se razumemo, nisu sve žene lepe i to je potpuno okej, međutim sve žene mogu biti lepe. Tako je, ovo ne zvuči kao zvuk moje tastature, nego reklama za plastičnu hirurgiju i preparate za mršavljenje, međutim, ne brini. Mogao bih da se ispravim, da kažem, sve žene teoretski mogu biti lepe, međutim hrđav karakter ih u tome sprečava. Hrđav karakter, kriva ogledala, modni trendovi u neskladu sa masnim tkivom na dupetu i drugarice bez muda.
Lepota se nekad pojavi tamo gde je najmanje očekuješ. Sećam se, zaljubio sam se u jednu devojku, dok sam gledao kako stavlja neke kolače u rernu. Pravio sam joj društvo u kuhinji dok je ostatak društva blejao u dnevnoj sobi. Ona, onako obična sa prstima punim brašna, u trenerci, sa trakom oko glave kojom je sklonila ogromnu kosu, izgledala je kao neka Španjolka. Stojimo u kuhinji nekog stana, u nekom glupom beogradskom naselju, a ja je gledam i osećam miris maslina i Mediterana. Prvi put sam je video u tom izdanju, a znali smo se više od godinu dana. Shvatio sam kako je lepa, tako kad je obična, nenametljiva, a opet i dalje, nekako, puna strasti. Koliko je obično savršena bez šminke i utegnutih farmerki, i koliko je taj stereotip “dobre ribe” sakrio suštinu njene lepote.
