Kad se razočaramo, znači da smo bili očarani, fascinirani, ushićeni – i očekivali smo da zadržimo ta osećanja, jer smo zaboravili na realnost. A realnost ne trpi da je zapostavljamo duže vreme i obavezno dođe da nas podseti na sebe i obično to čini na vrlo brutalan način. Odnosno, što smo ushićeniji bili, to će nas razočaranje grublje suočiti sa realnošću. Tako to radi. Buđenje šamaranjem – kao iz anestezije.
Očaranost i ushićenje nisu prirodna stanja, ali su najprijatnija i mi težimo da ih dostignemo i održimo, čeznemo za njima i tražimo ih kad ih nema – kao narkomani. Ako smo duboko zaglibili u zavisnost od ushićenja, verovatno smo već zagazili i u druge oblike zavisnosti, koji izazivaju ta osećanja, makar kratkotrajno. Zaljubljivanje je jedan od oblika te zavisnosti, jer izaziva odgovarajuću hemiju i preplavljeni smo ushićenjem, očarani smo i daleko od realnosti koliko god možemo da budemo. Ali redovno, osoba u koju smo se zaljubili nije stvarna, nego izmišljena za potrebe zadovoljavanja naše zavisnosti, i kad naboj popusti i mi počnemo da upoznajemo pravu osobu, razočaramo se. Naš partner nije uopšte tako divan, nesebičan, plemenit, snažan, romantičan, pa čak nije ni lep kao što nam se činilo. Ushićenje postavlja previsoke zahteve, a realnost na njih ne može da odgovori. Svaka opijenost na kraju ispari i umesto nje ostane mutan osećaj u glavi i loš ukus u ustima. Ali, iz više razloga, to je dobro. U suštini, jedino bi realnost trebalo da bude prava mera svih vrednosti, a razočaranje nas dovodi do te mere.
