Nedavno sam se našla na skupu jedne organizacije, sama tema ovog skupa jeste kako učiniti situaciju boljom u našem svetu, ukoliko je to moguće. Tema nije nimalo duhovno orjentisana, već su se govornici osvrtali na realnost koja nas okružuje – od omladine koja je zavedena pogrešnim vrednostima, bez perspektive do našeg unutrašnjeg osećaja kao čoveka. Koliko se zaista ljudi osećaju kao ljudi, da li se zaista tako tretiraju ili je to samo metafora bogatih ljudi, da dozvole ljudima imaginarnu slobodu ljudskosti, odnosno imaginarnog kaveza u kome su svi deo eksperimenta velikih demagoga? Zašto sam upotrebila reč demagogija, a ne manipulacija? Jednostavno, smatram je opasnijom po čoveka i njegovo bivstvovanje.
Kada čujete govornika, da li to bilo na televiziji, radiju ili nekom drugom mediju – ne treba slušati šta on govori, već način kako vam nešto saopštava. Krenula sam sa suštinom demagoškog stanovišta da je u glavi govornika samo jedno – zavesti masu, dati im ono što žele da čuju, ne bi li dobili zauzvrat njihovo poverenje i na taj način potvrdili svoju moć ubeđivanja. Postoji nekoliko konstatacija koje sam pažljivo analizirala na tom skupu, rado ću ih podeliti sa vama, a vi sami prosudite da li je to ono što ste već znali, a niste želeli da čujete ili možda ovoga puta dođete do novih saznanja.
Zavodim glasom i stasom
Jedan od govornika se popeo na scenu, zauzeo stav mogu-sve, započevši govor. Plačljivim tonom, umirujućim glasom, pažljivo naglašavajući reči koje su od ključnog značaja za male ljude koji su željni ljubavi i uvažavanja. Govorio im je lepe stvari poput onih kada mama obećava detetu da će ga nagraditi sladoledom kada bude dobio peticu u školi, a dete, verujući, istinski se trudi ne praveći pitanje da li će ga zaista dobiti ili ne, bitno je ne izneveriti osobu kojoj se divi i od nje zavisi emotivno.
E, tako vam je i sa govornicima, zadivljuju vas njihovim stasom koji govori vidite me, vaš sam, poklanjam vam pažnju, vreme i sve u vašu korist, ne tražim ništa zauzvrat, samo malo vaše pažnje. Da li je zaista tako? Mnogo puta ste sve to imali prilike da vidite na našim malim ekranima, sa pingvinima u odelima, koji donose neke zakone u okviru državne institucije, ali na kraju se sve to završi u kafani pesmom “Ko bi rek’o čuda da se dese”. Zato sam i napravila malu paralelu sa govornicima – da li to bili profesori u školi koji nešto žele da pojasne, a posle toga deca ponovo uzimaju privatne časove kod kuće, spikeri na TV-u koji sa idiota čitaju vesti, iako ne znaju ni koju reč treba tada da naglase, oni ih iznose na njihov najbolji način kako bi ih narod razumeo, a da li mi, ti isti ljudi, zaista sve razumemo, znamo, volimo?
Istina je jedna jedina – slušajte pažljivo, pomno pratite, ne upijajte sve što vam neko govori, ne znate koji mu je cilj – ukoliko nije osoba od poverenja – jer sve ostalo je vid manipulacije, kako vas ubediti da je bitno biti deo nekog sistema ili organizacije po svaku cenu. Ne zaboravite – cena koju plaćate je uvek velika, a da li to zaista želite?
Alex Anđelković – Zaljubljenik u umetnost, kad god ima priliku želi da podeli svoje impresije sa drugima, da zaintrigira druge da je makar malo zavole. Umetnost – “Čaroban svet” – njena definicija.
