Ako ne umemo da primimo, ako nas primanje zadužuje i umesto duboke i iskrene zahvalnosti osećamo teret – u sebi nosimo energetski čvor u vidu uverenja da ne zaslužujemo to što nam se daje i da moramo što pre da uzvratimo, da bismo se rasteretili. Ne želimo mi nikome da budemo dužni. I zauzvrat, tačno znamo koga smo zadužili i očekujemo razduženje i silno smo uvređeni kad taj neko izneveri naša očekivanja. Da stvari zaista tako funkcionišu, energija nikada ne bi mogla da kruži, jer bi se razmena vršila isključivo između dužnika i poverenika, na nivou ega. Ego traži priliku da se iskupi i dokaže, da se razduži i da zaduži, da učvrsti svoju vladavinu u materijalnom svetu i da kontorliše “ulaz” i “izlaz”.
Zato jedno dobro delo dnevno ne hrani ničiju dušu – ni dušu darodavca, ni dušu darovanog – nego održava stanje moći i potčinjenosti. Dajem ti jer sam u poziciji da dam – višoj od tvoje – a ti primaš jer si prinuđen i mrziš onog ko ti daje, jer više vredi od tebe.
Jedino o čemu se staram, jeste da i danas dam sve od sebe, na svaki način. Ili da više povedem računa o onim aspektima koje sam zapostavila, posvećujući se nekim drugim. Da pokušam da ispravim svoje greške i propuste i da pritom sebi ponudim razumevanje i saosećanje, koje uvek imam za druge, jer je to vitalan deo davanja svega od sebe.
Šta sam dobro učinila danas? Nemam pojma, dala sam sve od sebe, valjda je sve ispalo dobro. Kome sam danas učinila nešto dobro? Pa valjda svima koji su me sreli, jer ako sam uspela u davanju svega od sebe, svako ko se malo zadržao u mom polju, osetio je dobrobit saosećanja i razumevanja. Šta sam propustila? Gde sam pogrešila? Pa nisam sigurna, ali pokazaće se uskoro, a kad se pokaže, uradiću šta mogu. Nije mi potreban nedeljni spisak mojih dobrih dela, da bih bila sigurna da sam dobra, vredna, voljena.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
