Šta posle početka, koji svakako negde mora da se završi, da bi se nastavilo ono drugo, što dolazi posle početka? Da li je to bilo sve, pa je već kraj? Ili se automatika potrošila i sad sve moramo ručno? Kao kad ne zapamtimo tekst na kompu, a nestane struja. Pa da li beše ima dokument rikaver, ili ćemo po sećanju morati od početka? Kao kad mašina ne ocedi veš, pa džaba nam što se nije omakla ona crna čarapa.
Kao kad shvatimo, uh, pa ovo je tek početak.
Zanos sa početka veze neće nastaviti da nam gradi vezu umesto nas. U nekom trenutku naći ćemo se suočeni sa činjenicom da nas je dvoje različitih i da moramo da se sporazumevamo, tumačimo, prilagođavamo i dovijamo na sve načine da održimo toplinu i povezanost, izloženi iskušenju da lepo dignemo ruke, jer je tako izgleda najlakše.
Entuzijazam sa početka novog posla ili učenja novih veština počeće da ustupa mesto zabrinutosti i sumnji – da li je ovo previše za nas, i hoćemo li se dokazati ili propasti i hoće li nam se ikada ovaj napor isplatiti?
Novi život u novom prostoru, novom gradu ili zemlji obuzeće nas dok se ne uklopimo i uspostavimo najosnovnije funkcionisanje. A onda ćemo se suočiti sa izazovima daljeg osmišljavanja svog života. Hoćemo li upasti u neku kolotečinu, ili ćemo se dodatno potruditi da podignemo kvalitet i radost življenja? I zašto nas muči nostalgija? I da li je to baš pravi put za nas i šta sad, kad očigledno nema povratka na staro?
Šta god da smo započeli, doći ćemo u situaciju da se zapitamo šta sad i kako, kuda i zašto dalje? I moraćemo starinski, ručno ili peške. Jer tako jedino idu stvari koje su započele. Korak po korak.
Aleksina Đorđević
