Pusti me, zenano, d’bijem nekog, pliiiz!
Ne može, jer karma.
Ali crći ću!
Pa crkni, kad si budala.
Takve nežne razgovore vodim sa sobom u poslednje vreme. Po mesečini. Ni sto godina samoće me neće odučiti od romantike. Lunatike. Odlepila od čekanja.
I šta je moje sada? Večna pauza za doručak. A ja večno gladna. Jebemtiživot i nemoguviše su moje mantre (zenbaba diže obrvu i gleda me snishodljivo). Čekaj dok prođu vučji dani (to je neki zajeban period od neke slave do neke slave). Sačekah. Ali avaj, u međuvremenu je počeo neki lunatički period nečega u nečemu, a posle će opet nešto retrogradno da me zavrti u krug. Naoružaj se strpljenjem. Čekaj. Diši. Mantraj. Meditiraj. Samo zen. Ma važi, a srce što hoće da mi iskoči na usta? Piši, kanališi. Pa samo to i radim, majku mu strpljivu! Čekanje je mengelovski eksperiment u dolini suza. Možda će da me rokne srčka, ako ne dehidriram pre toga. Pa, moraću da sačekam, da vidim šta će da se desi, je l’?
U međuvremenu, mogla bih da heklam. Ili da aktiviram teglu. Da sam ubacila dinar za svaki dan čekanja, imala bih pun špajz punih tegli. Ili ću da okitim jelku i da počnem da čekam Novu godinu. Ova me izmaltretirala za dva života, dosta mi je. Da, da, samo treba da sačekam da prođe.
Naslovna fotografija: instagram.com/ootdmagazine
Aleksina Đorđević
