Plakali smo na rođenju. Kad padnemo u parku ili nam se ne kupi sladoled. A ko je bio uvek tu? Mama i tata, naši roditelji.
Odrasli smo u malene osobe koje su krenule u vrtić, jedva se odvojili od maminog zagrljaja na ulasku, mrzeli vaspitačicu jer kod nje nije kao kod kuće. A onda prvi razred, u njihovim očima još smo bili bebe, iako smo uveliko učili sve moguće matematičke operacije i azbuku.
Škola je išla svojim tokom, mi upoznavali nove ljude, odrastali enormnom brzinom, menjali se, ali su uvek oni bili tu – roditelji. Pubertet je već počeo da drma, a tako se i naš ton uvećavao, trebalo nam je više novca, kako su išle godine, sviđale su nam se neke nove stvari, želeli smo patike kao pola odeljenja, a oni su pružali, koliko su mogli, i opet bili tu.
Prava istina, upamtite je
Počeli su izlasci, razna pitanja, razni uslovi, mnogo više zahteva sa naše strane, a nismo ni ispilili kako treba. Otac je govorio da je haljina previše kratka ili su farmerke mnogo iscepane, majica (rolka) mnogo otvorena, a majka da ne pijemo mnogo, ne pušimo i da se vratimo u pristojno vreme, jer smo mi deca iz pristojne kuće. Ali kako njima objasniti da nema više one njihove igranke koja traje do ponoći, i da sada sve počinje posle ponoći, kad to u njihovo vreme nije bilo.
Srednja škola, pubertet je u jeku, dolazi do nesuglasica, problema, svađanja, mi želimo jedno, a oni znaju šta je dobro, a šta ne, ili smo mi znali tada?
Punoletstvo i tvoje društvo koje skače po stolovima, pije kao na takmičenju, a tvoji roditelji se pitaju s kim se njihovo dete druži. U njihovom srcu i očima smo i dalje deca, a mi, smatramo da smo prošli pola života, a pojma nemamo o istom.
Polaganje za vožnju, pa nakon dobijene dozvole očeva škola i priča kako nas u auto školama ništa ne uče. Jer, on je znao najbolje. Nagovaranje za što duži izlazak, još mnogo više novca i podosta izgubljenih živaca. Mi odrastamo, a oni ne znaju šta će više sa nama. Onda dolazi prva ljubav, što je njima s jedne strane strah, s kim to njihovo dete provodi vreme i da neće neko da mu da drogu ili ga uvuče u neku lošu stranu svega? Ljubav prestaje, roditelji srećni, dete se ne drogira.
A onda upis na fakultet i šta ovde učiti, proučavati i čime se baviti. Jedno nije za ovo, dok drugo podržava, a ti opet vučeš na svoju stranu.
Slatka sličica, koja govori baš o tome da su od samog početka oni tu
Dok si sve ovo prošao, stasao si već u odraslu osobu, koju su roditelji izveli na taj put, pogubivši pozamašan broj živaca zbog tebe.
Posle svega, da li ste razmislili da dok smo mi bezbrižno odrastali pod njihovim okriljem, uvek imali hranu, topli dom i sigurnost, da li ste primetili da su oni starili? Pogledajte ih u oči. Žele odmor, lepe reči i neke rezultate, koje su zaslužili, jer od samog prvog pogleda na svet, oni su bili tu, ma koliko nešto negodovali ili nisu dozvoljavali, sve je to bilo za naše dobro.
Nisu više mladi kao kada su nas šetali u kolicima, i nisu puni snage kao pre. Sada već vode neke ozbiljnije razgovore sa nama i željni su odmora, jer svet uvek ostaje na mlađima, pa su oni nas tako godinama učili, da bismo mi sutra učili našu decu dok nam budu kidala živce i sve tako u jedan životni krug.
Čuvajte roditelje, poštujte i nađite im se uvek i kasnije, kada im budete najviše potrebni, jer su to jedine osobe na svetu koje će vam uvek i u svakom trenutku dati sve što treba i uraditi koliko god da mogu.
Obratite pažnju koliko su njima godine uzele, toliko su vama dale. Čuvajte ih.
Nevena Martinović je student prava, večiti borac za pravdu, veliki sanjar i još veća svađalica. Sebi svaki dan obećava da od sutra ide na dijetu. Voli Novi Sad, njegove ulice i tamo ide kada beži od sveta. Gijom Muso joj razvija vijuge, rimsko pravo ubija maštu. “Trebalo bi uvek da živimo kao da ćemo sutra umreti. Nas u stvari ubija vreme za koje mislimo da imamo”, Elsa Triole
