U ovom trenutku svog života, kada sam ozbiljno zašla u ozbiljnost, dok talasi burne svakodnevice zapljuskuju svetionik mog stoicizma, osećam strastveni mir. Može li se uopšte biti strastveni stoik? Možda ne može, po definiciji, ali granice definicija sam odavno prekoračila, jer one uglavnom tome i služe, da budu pregažene. Stoički prihvatam, podnosim, odolevam. Možda neki drugi uspevaju da stoje uz pomoć inata, tvrdoglavosti, dužnosti, čelične volje… Ja mislim da ne bih to mogla bez strasti. Odavno bih dobila izmučen izraz lica i prazan pogled, potrošila se i obesmislila, da nije strasti.
Nije to oganj koji proždire, osim ponekad. Uglavnom je onako, jedna pristojna vatrica, da se zagreje soba i skuva ručak. A kad se zagasi (ponegad zgasne do pepela), onda osećam da se gušim i da mi treba boca kiseonika za raspirivanje plamena. Onda strasno žudim za svojom strašću i spremna sam da se služim bednim trikovima, samo da osetim da sam živa. Da se zaljubim u nekog ko će me sigurno povrediti. Uuu, to oživaljava kao ništa! Doduše, još nisam uspela da se zaljubim u nekog ko me neće povrediti, pa ne znam kako tu stoje stvari sa kiseonikom i plamenom, ali počinjem da podozrevam da je to moguće. Naročito u ovom stoičkom trenutku moje realnosti, kad osećam šta bi mir mogao da bude. Ah, kako to snažno osećam!
To je onaj mir od koga se duboko diše, ozon posle kiše, jer divno miriše. Jeftina rima je baš odgovarajući rekvizit za dočaravanje tog osećaja. Imam taj miris i svežinu u svom duhovnom nosu, lepo ga osećam, sad baš. Kao da njušim trag po kome se vraćam kući. Ono kad udahneš i kažeš mmmmm, jer to tačno izražava osećaj ispunjenosti udahom (kiseonikom, koji razgoreva vatru strasti).
