Strast me je dovela – osim što me možda nije nikuda dovela, jer strast nije vodič – do toga da mi je najvažniji odgovor na pitanje “šta”. Jer kad razumem šta je nešto, šta se događa, šta osećam, šta tačno radim, onda odmah znam i zašto. Najmanje me zanima kako. Uopšte nije bitno kako, kad znam šta i zašto. Ponekad je traganje za “šta” iscrpljujuće ronjenje u mutnim, hladnim i mračnim podzemnim lagumima, praćeno stalnom strepnjom da će kiseonik iscureti ili da će mi glava eskplodirati kad izronim. Ali kad ga najzad napipam u mraku, “šta” odjednom zablista i jurne na površinu, vukući me za sobom, kao kometa za čiji se rep držim. Izletim kao čep iz boce (šTampanjca) i tokom kratkotrajnog slobodnog leta (pada) osećam strahovito olakšanje. Jeeee, znaaaam, najzaaad! Sigurno bi mi eksplodirala glava da nisam saznala, shvatila, otkrila, uvidela. Istina je oslobađajuća i pročišćavajuća, skoro kao dijareja. Barem isto toliko iscrpljuje.
Imam vrlo strastven odnos prema istini. Mada podozrevam da je to više interakcija, više “sa” nego “prema”. Strastveno ljubim lice istine, kakvo god bilo. A ono je često nakazno, rošavo i na svaki način odbojno. I naročito mi je to lice ljubljeno, kad je u ogledalu.
Strast me je dovela dotle da ne mogu da podnesem kad ne razumem, ne mogu da se smirim kad nisam sigurna da je nešto istinito, makar tu istinu samo ja videla, shvatala i proživljavala.
U ovom trenutku, moja strast je osećanje ispunjenosti mirom, koje me navodi da duboko dišem i da osećam radost, bez ikakvih razloga i okidača. Nešto jeste, a ja strastveno znam šta je.
Pa daleko sam dogurala, rekao bi sarkazam. Ali ja znam šta je sarkazam. I zato ga samo uhvatim za ruke, stavim ih na svoje srce i gledam ga u oči.
Naslovna fotografija: instagram.com/fasheditorials
Aleksina Đorđević
