Izađem jutros u dvorište; nigde nikog nema. Komšija Din negde u šetnji; komšinica Mika negde skita – ja sam. Rekoh, možda je tu golub Perica (ne znam njegovo pravo ime, ali ga ja tako zovem); ali nema ni njega. Sigurno je sa golubicom, gospoja ženom Perkom, otišao u nadgledanje komšiluka…
Dosada me obuzima, razmišljam kako da se zabavim. Odjednom – sine mi ideja: kopaću rupu! Što da ne: malo fizičke aktivnosti, razonoda, rabribriga, prođe vreme i tako to… I POČNEM!
Na početku sam, priznajem, hteo samo malo da “preorem” zemlju oko ruže. Napravim tako rupicu po rupicu, pa se onda “vadim” kako je to bilo okopavanje. No, brzo sam tu rupu nekako izmestio, pa ta priča o okopavanju više nije mogla da prođe. Onda rupa narasla – sve se rupice slile u jednu, pa je sada ona početna “rupica” već postala mestašce na kome se mogao posaditi neki cvet. Ali rupa je bezobrazna, vuče te da kopaš dalje i dalje…
Sad je već troduplo dublja, pa razmišljam: ok, drveće se sadi duboko, ako neko naiđe reći ću da sadim drvo, kiseonik, ljudi, zelenilo, priroda i to.
I nastavim da kopam i kopam, i kopam, i kopam…
Ne znam koliko je vremena prošlo, uglavnom se u mojoj rupi prilično smračilo, valjda zbog dubine. Kad, naiđe Mama!
“Pa, Đole dragi, šta to praviš u dvorištu?!”
I šta da joj odgovorim – šta ću s tolikom rupom?! Da okopovam – očita laž, cvetak da sadim – ne ide, drvo da sadim – upalo bi mi celo u rupu – mr mrm mr…
Onda se pametni Đole doseti:
EVO, MAMA, KOPAM BUNAR!
Za više Đoletovih avantura poseti djole.dog ili njegov Facebook i Instagram profil!
Piše: Jelena Rvović Jelić
