Mislim da je sada dosta. Došao je trenutak kada je stvarno preterao. Još odavno probala sam da se izborim sa njim i da ga oteram od sebe. Ali za svoje dobro. Nikad nisam mislila da ću baš zbog toga žaliti. Nikada nisam bežala od problema. Problem treba rešiti, a ne sklanjati ga ispod tepiha. Ali za ovu situaciju nisam imala rešenje, nisam znala šta je najpametnije, znajući kakav je i sa kim imam posla.
Jako dobro ga znam. Kad sa nekim provodiš toliko vremena, naučiš sve o njemu. Ali očigledno mi je nešto promaklo. Nije lako posle duge veze naći novi put, nastaviti dalje, biti isti iako si drugačiji. Kad se nekome prepustiš skroz, onda očekuješ to isto i od druge osobe. Kad raskineš sa nekim, ili ostaneš u dobrim odnosima (koliko god da možeš) ili ne. Ali kod mene nije tako. Kod mene ništa normalno da se desi, kako nešto normalno kad sam ja nenormalna.
Situacija, duga veza, raskid. Misleći da je kraj. E pa, tu sam se z….. Nije kraj. Jeste, mi smo raskinuli, ali očigledno ja sa njim, a ne on sa mnom. Ima već godina kako se mi i dalje “vucaramo”, u smislu da smo ok, ali ta neka tenzija i dalje postoji. Neka vrsta bolesne ljubavi, ljubomora, neka vrsta mučenja. Naravno, ja sam to posle nekog vremena shvatila, misleći da ima dečko dobru nameru i da mi misli dobro. Da, misli on meni dobro, ali zapravo je radio ono što je on mislio da je za njega dobro.
Nikome ne treba dozvoliti, samo zato što ste zaljubljeni, da od vas pravi budalu
E sad, ja sam trpela i ćutala, svađala se, kulirala, radila sve moguće što je moglo, samo da nestane, samo da me ne muči više, ali nisam mogla da pobegnem, nisam znala kako rešiti sve ovo, nisam znala gde da odem, a da njega nema. To sam najviše želela. Ali nisam uspela. To je pritisak veliki, teret koji ne možeš da skineš s ramena. Napokon, došao je taj dan, kad sam čula ono što je bilo potrebno. Iako je prošlo dosta vremena, iz jedne njegove greške shvatila sam da koliko god ja njega volela, on je isti skot kao i od prvog dana. Ista ona budala za koju bih dala život. Ali više ne.
Pre neko veče od vrućine nisam ni mogla da spavam, zvoni telefon u neko doba noći i vidim njegovo ime i broj telefona. Znala sam da je pijan. Ne bi on preko svog ponosa, znam ga vrlo dobro. Par sekundi sam čekala i javila se, čujem pesmu i njegovo volim te. Spuštam slušalicu i očekujem poruku, naravno, stigla je posle par sekundi, dobija odgovor. Na tome se završilo. Misleći da ću ja sad njega da cimam, da ga zovem, da ga smaram itd, jer Bože moj, on je taj. I posle toga, jedno veliko ništa. Naravno, ja se namerno pravim luda kao da se ništa nije desilo. Iskulirala situaciju skroz. Kad dođe novi vikend, eto njega ponovo. E tu sam te čekala. Došlo je i mojih pet minuta.
Pišem poruku i čekam poziv. Naravno, zove. Namerno se javljam sa osmehom “dobro jutro…”. Bila sam toliko besna, sve mi se u tom trenutku vraćalo. Kao pred smrt, samo slike i reči. Ništa drugo. I da, tok razgovora skroz nebitan, ali bitan za mene jer sam videla da se nimalo nije promenio, ostao je isti, bez obzira na godine, shvatam koliko sam zapravo “porasla”. Postavljam pitanje “Čemu sve ono?! Zvanje u pijanom stanu…? Otkud to?” i čekala sam odgovor, dobila sam ga. Odgovor je bio “Greška, izvini”. Te reči su mi se motale po glavi dok sam jela. Nisam mogla da verujem da sam to čula. Bila sam u istom trenutku i zbunjena i besna. Pomislila sam: “E, moja ti, šta sebi dozvoljavaš…”. Nikada, ali nikada nisam žalila išta, ali posle ovoga jesam, jednu jedinu stvar koju bih promenila u svom životu, jeste on. To što sam ga volela više od sebe i što sam uvek bila tu za njega. Jedna mala, naivna, zaljubljena duša.
Zvončica je jedna mala plava koja je previše emotivna.
