Domaća ponuda medijskog sadržaja već decenijama istrajno trenira granice izdržljivosti prosečnog građanina, ali stvari se otimaju kontroli. Izgleda da skandalozne nedostatke u kvalitetu uspešno nadoknađujemo isključivo hiperreprodukcijom. Estradni metabolizam nezadrživo se ubrzava, a centrifugalni zakoni tržišta koje je izgubilo svaki kriterijum uvlače u vrtlog lica koja su do skora istrajno čučala na margini. Rezultat? Real life horor, live stream.
Još je jedan domaći rok sastav primetio: "Mi smo jedna velika hipnotisana gomila. Da li veruješ... ili misliš svojom glavom?"
Fenomen sistematske deformacije jednog od naroda zatočenog u limbu balkanske stvarnosti nije unformisan. Naprotiv – pojava jeftine zabave obavijene zaslepljujućim svetlima velegrada se poput kancera širi i evolvira u raznolikim formama, na svim frekvencijama. Ne dajte se zavarati – srpski medijski establišment odlikuje jednojajčani diverzitet, a iluzorna scenografska raznolikost samo je skroman paravan za suštinsku jednoličnost.
Ekscentrične kapriciozne kreature opijene vrtoglavim zaradama masovni mediji lako pretvaraju u izvor fasinacije u očima miliona običnih s(a)mrtnika. Vodi se bespoštedna borba za svoje mesto na recikliranim paradama šunda i nižerazrednim tabloidnim naslovnicama, na kojima svaka tragikomična biografija poprima neizbežne elemente holivudskih krimi priča. Nekadašnji višečasovni megdani bez kojih prosečan Srbin nije mogao da zamisli nedeljno popodne, pretvaraju se – prateći trend oslabljene koncentracije – u jednosatne ispovedaonice. Vreme dostojanstvene javne aristokratije je davna prošlost, narodnoj vegetaciji ostaje samo da stenje pod ostacima njene brendirane čizme. Danas plaćamo danak megalomaniji – stil samoproklamovanih umetnika zadržava se na nivou otužnih zvučnih kulisa ukrašenih primitivnom pevljivom ornamentikom. Sve za šou! Hleba i igara! …I trijumf koji naše čedo tranzicije stavlja na pijedestal masovne histerije.
Možda bi sve ovo bilo potpuno irelevantno, da društvo u celini po definiciji nije organski mehanizam – a kritičnu masu nemoguće je amputirati, dok dekontaminacija po kratkom postupku u praksi nije opcija. Eventualni progres moraće u zapećku da čeka protivotrov za epidemiju upitne estetike koju forsiraju robovi statusnih simbola (čija je isključiva uloga da opravdaju njihovo postojanje kao nešto više od proste statistike registra novorođenih).
Suma sumarum – ni selektivno slepilo i potpuna eliminacija slušnih receptora ovde vam neće pomoći. Možda je jedino rešenje dobrovoljna hibernacija. Ipak, čini se da ljudska vrsta još uvek ispoljava nesuvislu, nasušnu osobinu da permanentno živi do sudnjeg dana, pa se bojim da smo osuđeni na gutanje raskošnih antitalenata sve dok broj osvešćenih ne dostigne kritičnu masu ili nam pak sudbina ne zakuca na vrata kao u Petoj simfoniji.
Hristina Stojiljković je student Fakulteta političkih nauka i racionalna plavuša koja se u životu vodi principom dostojanstva po svaku cenu, dok razočaranja krije u senci blistavog osmeha. Prezir koji oseća prema bahatosti preti da se pretvori u patologiju. Nikada se neće odreći ambicija i ženstvenosti na vrtoglavim četrnaesticama.
