Dizači pritiska redovno su naši najbliži. Deca, partneri, roditelji, kolege, šefovi. Dizanje pritiska je sistem spojenih sudova. Jednome se diže, dok se drugome spušta. Dizač pritiska prosto otvori diznu, sadržaj pokulja i prelije su u vaš, s oproštenjem, spojeni sud i vama se, jelte, podigne.
I diže se, dok vam se ne digne dizna. Pa onda vi prštite unaokolo, a spojenim sudovima se diže. Nekome treba više spojenih sudova, a neko voli da drnda samo jedan i to vaš. Ima pik na vas i dok se vama ne digne, njemu se ne spusti.
Zli dizači pritiska nemaju druga posla, nego da vama dižu pritisak.
A lepo kaže naš narod ko je lud, ne budi mu spojeni sud.
I, putem ironije i majeutike (drevni sokratovski metod prizivanja pameti) došli smo do toga da niko nama ne diže pritisak, osim nas samih.
Ako se ne konektujemo na dizača pritiska i ne stavimo se u poziciju spojenog suda, ta automatika neće raditi.
Zli dizač pritiska će biti osujećen, a nenamerni će se isprazniti i sabrati, a možda će i biti zahvalan što je imao priliku da se istrese i brinuće da li je time nekome naškodio.
Ali, kao što lepo kaže naš narod svako lud nađe svoj spojeni sud, što je potpuno u redu, jer kako bismo inače dramili, padali u nesvest, šlogiravali se i riknjavali?
Svako ima iskustvo dizača pritiska i iskustvo spojenog suda. Nekad smo jedno, nekad drugo, ali kako život odmiče, obično nam jedna od ove dve uloge postane dominantna. I jedan i drugi tip zahtevaju dramski talenat i zato se traže i pronalaze, podstičući jedan drugom razvoj talenta. Nikakav podizač niste, ako nemate spojeni sud koji će da prokuva od vaše darovitosti. A opet, nivoi i talenti su prepleteni i suptilni, pa se dešava da ste u jednoj situaciji (u kojoj ste nadmoćni i može vam se da drndate ostale) podizač, a u drugoj (jbg, i nad popom ima pop, ali uvek) ste spojeni sud pripremljen za išištavanje. Pa što češće šištite pod dejstvom nekog podizača, to se češće obrušavate na nevine spojene sudove. Ti nevini su, gle čuda, naši najbliži – deca, partneri, roditelji…
Automatika spojenih sudova, stručno se zove naprimavanje.
Ponekad znate da vam preti naprimavanje i uspete da se ne konektujete na potencijalnog podizača. Ponekad znate i ne uspete. Ponekad jedva čekate da nekoga potkačite, a morate da čekate da vam se digne. Pritisak. Da bi ga podigli nekom drugom, a spustili sebi. I onda saspete sve ono što vam se skupilo, sa optužujućom snagom pravednog besa, koji ne samo što podiže (pritisak) nego i uteruje (osećanje krivice). A krivica se krije u svakom od nas i čeka pravi čas – što rek’o Balašević.
I, još jednom da citiram nepresušni izvor mudrosti, naš narod, koji veli svi smo mi pomalo spojeni sudovi.
Dakle, kuš vi tamo sokratovci, ironišite i majeutišite za svoj groš, mi ovde negujemo umetnost drevniju od antičke Grčke. Drama spojenih sudova. Rijaliti. U nastavcima. Već sutra će neko da se šlogira, pa ćete videti koliko je stvar ozbiljna!
