Ukoliko ste se nekada zapitali da li je moguće proživeti tuđ život ili pak deo istog, odgovor je tu – da, možete. Ne nužno naravno, ali je moguće, a to se zove “ćelijsko pamćenje”.
Ćelijsko pamćenje je naziv za fenomen kada primalac organa nakon operacije poprimi ponašanje ili navike donatora.
U prilog tome postoji mnogo zabeleženih slučajeva, a mi vam predstavljamo samo neke od njih.
Ćelijsko pamćenje – fenomen kada primalac organa nakon operacije poprimi ponašanje ili navike donatora
Kako prenosi “Daily Mail”, posle obavljene transplantacije srca, Soni Grem oženio je medicinsku sestru Šeril, udovicu Terija Kotla, čoveka čije mu je srce spasilo život. Međutim, dvanaest godina kasnije, Soni je u 69. godini života izvršio samoubistvo na isti način kao i Teri, tako što je pucao sebi u vrat iz pištolja.
Zanimljivo je to što Sonijevi prijatelji tvrde da Soni nikada nije pokazivao znake depresije. Ovaj slučaj izgleda nije jedinstven – naučnicima je poznato više od 70 slučajeva pacijenata sa presađenim organima koji su nakon operacije “nasledili” karakterne osobine donatora. Ova promena karaktera primalaca organa poznata je u medicini kao fenomen ćelijskog pamćenja.
Ijen Gemon iz Linkolnšira, kome je presađen bubreg supruge Linde, kaže da se polako pretvara u nju. Pre operacije Ijen je mrzeo kuvanje, odlazak u kupovinu i uređivanje bašte. Sada uživa u svim tim aktivnostima, a čak je počeo i da voli pse, koje je ranije prezirao.
Kod jednog mladog Australijanca, podvrgnutog transplantaciji srca, od operacije se pojavila neverovatna potreba za određenom vrstom čipsa. Grickalice koje konzumira u ogromnim količinama bile su najomiljenija brza hrana mladića čije je srce dobio, prenosi Tanjug.
Prije nego što mu je presađeno srce jednog osamnaestogodišnjaka nastradalog u saobraćajnoj nesreći, Dejvid Voters nije imao nikakvu želju za konzumiranjem čipsa marke “Burgers Rings” u obliku prstenova. Njegov slučaj mogao bi da bude potvrda teorije da mozak nije jedini organ koji pamti i da postoji i ćelijsko pamćenje.
Ipak, s obzirom na to da se pominje naziv kompanije koja proizvodi taj čips, ne bi nas čudilo da je ova priča marketinši potez.
Ćelijsko pamćenje – mit ili istina?
Postoji i nekoliko zabeleženih slučajeva kada su primaoci organa, koji su pre operacije vodili isključivo zdrav način života, zapravo počeli da konzumiraju alkohol i cigarete, pri čemu su donatori vodili nezdrav način života, koji su uprkos tome imali i zdrave organe koje su mogli da doniraju.
Fenomen ćelijskog pamćenja tema je debate mnogih naučnika. Neki od njih tvrde da je ovaj fenomen u potpunosti tačan i dokazan, dok drugi, pak, to osporavaju. Postoji mnoštvo knjiga, reportaža, pa čak i filmova na tu temu u kojima se nalaze dokazi ćelijskog pamćenja. Dok isto tako postoje i mišljenja da ćelijsko pamćenje kao takvo kakvo je predstavljeno zapravo ne postoji.
Ono što je sigurno jeste da su slučajevi da primaoci organa poprime ponašanje i navike donatora zabeleženi. Da li je to zaista ćelijsko pamćenje ili nešto drugo, možda čak i misterioznije ili pak banalnije… saznaćemo.
Sve ovo što ste pročitali jeste moguće, ali svakako ne sme da vas spreči u ideji doniranja ili pak primanja organa. Doniranje organa je izuzetno hrabar i human potez koji mi podržavamo, a kada se neko nađe u situaciji da mu je neki organ neophodan da bi preživeo, tek onda shvata pravu vrednost i humanost donatora.
Dakle, ćelijsko pamćenje je dokazano kao moguće, ali isto tako ne mora nužno i da se dogodi. Želeli smo da istaknemo još jedan prirodni fenomen, a što se tiče doniranja i primanja organa, reći ćemo vam samo: “Budite humani i ukoliko ste u prilici, pomozite onome kome je to potrebno.”
