Smeš da ostaviš onog koga voliš, jer mu nema pomoći, jer vam nema opstanka. Smeš da kažeš sebi koliko voliš tog čoveka i smeš da kažeš njemu da ljubav nije dovoljna, ako si samo ti ona koja voli njega i voli sebe i voli ljubav i voli život. Jer i on mora voleti sve to – tebe, sebe, ljubav i život – da bi mogla da ostaneš sa njim. Smeš da mu poveruješ kad obećava da će biti bolje, kad te moli da ga ne ostavljaš, smeš da pružiš njemu, sebi, vama, drugu, treću, petnaestu šansu. Smeš da budeš glupa i zaslepljena nadom i da ne odustaješ od svoje ljubavi, smeš da uporno veruješ da će se ta ljubav očistiti od gluposti i očekivanja i da će nekako postati vaša ljubav. Smeš da shvataš koliko si glupa što se i dalje nadaš i smeš da kažeš dosta je, onda kad najzad osetiš da je dosta, da ne možeš više, da više nemaš šta da daš i učiniš, da si potrošila svaki način da vodiš tu ljubav, koja nije nikuda umela da vodi tebe. Smeš da potrošiš godine života u toj gluposti i da zatim odeš i počneš sve ispočetka, tamo gde bi se neko slomio i odustao zauvek od svih početaka.
Smeš da budeš luda. Da praviš izbore koji menjaju život bez razmišljanja, samo zato što imaš taj jak impuls, što osećaš da nešto moraš da uradiš i iskusiš. Smeš da odeš i ostaviš sve, zato što si luda, jer misliš da negde postoji nešto bolje za tebe. Smeš da veruješ da zaslužuješ bolje i više i da si sposobna da to pronađeš, da dosegneš, da stvoriš, da uzmeš.
