Uveče je otišla na večeru sa nekim tipom koji ju je spopadao već mesecima. Kad se vratila kući, čekala su je dva policajca. Posle legitimisanja, visoki sa naočarima ju je upitao:
– Gde je otišao vaš nevenčani muž?
– Verovatno kod neke kurve.
– Kurve? Gde?
– U Dansku!
– A kako je otišao?
– Lepo, seo u autobus i odvezao se.
– Odvezao? Kuda?
– Da odvezao, ovuda, niz ulicu, pa sve do Danske. A što me to pitate? Je l’ nekoj ostao dužan neku alimentaciju?
– Alimentaciju?
– Ne znam, mada nije nemoguće.
– Pa nije, i ja kažem. Vaš nevenčani muž je konačno dolijao, gospođice.
– Dolijao?
– Tako je. Konačno je uhapšen na granici između Moldavije i Rumunije, jer je šef srpske auto-mafije koja trguje autobusima.
Malo kasnije te večeri…
– Dodaj mi još jednu tabletu apaurina. Auto-mafija, ej, je l’ čuješ ti to? E, auto-mafija, a živimo kao da je službenik u opštini… Ma ne, oni se nakradu pa imaju i đakuzi i sve. Živimo kao da radimo u Apatinskoj pivari kao komercijalisti, a ovaj ima milione! Sigurno ih troši na kurve. Ma da, taj sto posto ima neku vanbračnu decu sa nekim tamo kurvama. Ako ništa drugo, sigurno je nekoj napravio dete i sada mora da ga izdržava, a ja ovde kao poslednja beda… Sto posto je nekoj droci napravio dete! Da, to je to, đubre muško! Svi ste vi muškarci isti! Svinje! Dete je nekoj napravio! Zato se i štekari ovde, čuva za dete.
Eto, tako je to. Pitale-ne pitale, kao mačke kad ih baciš sa visine od pet ili pedeset metara, uvek se dočekaju na noge. Tako i žene: kakva god da je situacija, uvek se dočekaju na svoju konstrukciju i svoje zaključke. Uvek iste.
Amitz Dulniker u zvezdanom nebu vidi šta ste sve sakrili od sebe i drugih. Zna šta želite, mislite i volite. Zna sve: da ste nesrećni, nesigurni, perverzni i neodlučni. Ako budete dobri, neće to podeliti sa drugima. Amitz je takođe i autor “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”.
