Neisplanirano slobodno vreme je najvažnije za duševno zdravlje, tvrdim i spremna sam da držim predavanja o dragocenosti dokolice.
Jednako kao što je potrebno i zdravo vežbati, šetati, spavati i biti koristan član zajednice i odgovorno obavljati posao koji voliš, potrebno je i zdravo imati prazan hod, vreme za ništa, biti dokon i rasterećen.
Ima ljudi koji se boje dokolice, jer ih ona ne rasterećuje. Ostavlja ih razoružane pred crnim mislima, sumnjama, brigom i strahom, koji nasrnu čim nismo zauzeti, svrsishodno uposleni i korisni.
Mnogo ljudi mnogo radi da ne bi moralo da misli.
Jer nisu naučili da ništa ne misle i ne znaju kako da skrenu bujicu misli, sve odreda brižnih i neprijatnih koje se slivaju u jedan tok, onaj koji može da odnese razum sa sobom.
Zato su naučili da stalnom akcijom drže demone dalje od sebe.
To isto, samo na drugi način, radi i blagotvorna dokolica.
Opuštanje i isključivanje iz sveta briga, činjenja, dužnosti, moranja i kretanja oslobađa u nama one druge tokove, koji čuvaju razum i zdravlje
Samo, teže je. Jer u nestruktuiranim momentima kad ne morate ništa i pitate se šta biste sad mogli da uradite i čime da ispunite vreme, taj automatizam isključuje se samo uz pomoć neokrnjenog sećanja na trenutke dokolice u detinjstvu.
To je ono kad se budite radoznali šta će vam doneti dan, kad vas zanese neko maštanje, pa satima ne izlazite iz svog sveta, ili vam padne na pamet da nešto crtate, pravite, pišete, jer ste slobodni od briga i rasporeda, pa je put kreativnosti nezaprečen i prohodan u oba smera.
Šta god radili tako, to je samo iz čistog zadovoljstva, koje dolazi iz najzdravijeg u nama – iz centra bića koje teži se izrazi kroz zadovoljstvo i kreativnost.
Ukoliko smo zaboravili da se igramo, dokolica će nam teško pasti i nećemo umeti da odložimo teret i zaigramo se nečim lakim i zabavnim, makar to bilo samo sanjarenje i maštanje.
Zdravi smo onoliko koliko umemo da se opustimo, da zatvorimo vrata svakom moranju i svrhovitom činjenju i da umesto čišćenja i sređivanja, kad već nemamo šta da radimo, radimo ništa.
U toj praznini leži sav kreativni potencijal, iz ničega nam dolazi osećanje radosti i zadovoljstva, koje nije vezano ni za šta što trenutno imamo ili činimo, već iz korena života, kome je dovoljno da upija i grana se.
Ako smo zaboravili slasti dokolice, teško ćemo ih navežbati, ali možemo da pokušamo. Teško, ne znači nemoguće.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
