Osećam da mi nedostaje vazduh. Ponekad mi se čini da me davi tiha bujica. Previše je vode u mom životu, a premalo vatre. Zemlja je morala da se povuče, pa metal i drvo caruju. Vrlina mi buši rupu u lobanji, baš između obrva gde je čakra. Kroz otvor u glavi curi koncentracija. Misli mi ne teku, već bale i slivaju se niz glatko izbrijane obraze. Zglobovi mi škripe, a oči me peku. Bolestan sam.
Ponekad mislim da sam vezan čarolijom, kao đavo zaustavljen molitvom. Osluškujem zov sirene, pokušavam da prepoznam poziv iz daljine. Ali umesto princeze na belom konju, preda mnom marširaju burek, pogačica i debeli sendviči iz obližnje pekare. Jedino mi još oni pevaju. Nešto krcka u meni.
Da li vam je srce već skamenjeno? Ili još može da treperi?
Osećam da se skamenjujem. Počelo je udrvenjivanjem, ali sada sam već odavno prošao čeličnu fazu. Telo i misli pretvaraju se u kamen. Mahovina mi se hvata na srcu, otrovi prodiru duboko u moju suštinu. Smekšavaju kamen, prave prostor za parazitsko postojanje. Pokreti su mi usporeni, svet se kreće prebrzo. Hvata me panika, ali ne mogu da udahnem dovoljno vazduha, nemam čime, pluća su mi od kamena. Zaustavljam se u nespretnom položaju. Konačno skamenjivanje. Padam. Ujutru dolaze radnici gradske čistoće i odnose me na smetlište. Tamo me, iz poštovanja, polože pored drugih skamenjenih muškaraca i žena. Kraj.
Drhtaj srca. Svi bi voleli da im srce zaigra, ali to je previše teško. Zato zatresu čitav život, ali im srce ostane nepromenjeno.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
