Samoljublje, ponos, potreba da se poigravamo tuđim osećanjima, i da budemo bezuslovno obožavani i tolerisani su osobine koje onemogućavaju ljubav. Nakon svake ljubavi, mora da ostane sećanje na ljubav, a ne na patnju ili povređen ponos. Pre nego što krenemo u nemoguću misiju menjanja jedno drugog , ni ne znamo zašto to činimo i šta je to što nam suštinski smeta. Vremenom samo počnemo sa obostranim osudama. A strpljenje očito ima svoje granice.
Iako predivna i neophodna, ljubav ipak nije svemoguća!
I ne menja nikoga.
Menjamo se u skladu sa svojim izborima i kapacitetima za promene.
I to samo i isključivo sebe.
Druge je nemoguće promeniti.
Kako ne biti žrtva, a ne odreći se ljubavi.
Svaka duša traži svog učitelja ili mučitelja, ma kako on ili ona bili zaljubljeni, blagonakloni, ali često i surovi. Što je veća ljubav s jedne strane, veća je i superiornost ili odbijanje sa druge. Osoba koja pati u vezi, uvek voli više, a upravo njena patnja je dokaz da je na pravom putu da o sebi nešto nauči. Često se uloge obrnu, i ona druga strana počinje da otplaćuje svoj dug patnji kada partner koji je patio postane trezveniji i stabilniji.
Kompromis je u redu, ali ne uvek, i ne po svaku cenu.
Svi imamo svoju vlastitu meru oprostivog.
I neoprostivog.
Potpuno je pogrešno ući u vezu ili brak sa očekivanjima da ćemo vremenom izgraditi drugačijeg čoveka, odnosno ženu.
Doslednost sebi, jedan je od glavnih preduslova da bi veza funkcionisala i da bi uopšte bili u stanju da volimo iskreno.
Možemo li, i u čemu, da promenimo osobu sa kojom smo?
Najveći broj žena i muškaraca je uveren da mogu da promene nekoga sa kim su, a to je prvi od razloga za razlaz.
Zašto nije moguće promeniti osobu sa kojom smo?
Da li su ljudi već formirani karakteri koji se ne menjaju činjenicom da su zaljubljeni?
Da li neko zbog nas može da postane bolji čovek?
Ili ne može?
Da li mi sami možemo da se promenimo, popravimo, ispravimo neke svoje greške, zbog osobe do koje nam je stalo?
Jesmo li u stanju da se prilagodimo, prećutimo nešto što ranije nismo mogli?
Svaki par jednom stane u rečenice uzajamnog, ogorčenog optuživanja.
Suze i očajanja slede posle razotkrivanja prevara i izdaje kojoj se niko, nikada, ne nada.
A trebalo bi, svako od nas.
Ali to bi uništilo ono jedino lepo što nam život daje.
Vreme bezbrižnog verovanja.
Zaslepljujućeg!
Divnog i neponovljivog trenutka koji uvek prebrzo prođe.
Možete naučiti svog partnera da spušta dasku na toaletu, ili partnerku da ne ostavlja ukosnice na jastuku, ali ga ne možete naterati da bude veran, ako to nije.
Karakterne crte se ne menjaju, a tajna uspešne ljubavne veze svodi se samo na jedno jednostavno pravilo, a to je sposobnost da nekoga prihvatimo onakvog kakav jeste.
Nema savršenih ljudi, možda samo savršenih jedno za drugo.
Nepromenljivi smo u tim odnosima.
Ono smo što smo.
Vaspitanje, okruženje, okolnosti, to se menja, suština nikada.
Naravno da svi na početku želimo da sve bude idealno i traje večno.
Umesto toga, učinimo sve ono što može da uništi zajednički život.
I to pre nego što izgubimo romantiku.
Ili romantika nikada ne umire?
Samo mi prestanemo da budemo romantični.
Čvrsta veza ne znači stalni boravak u postelji sa holivudskim glumcem, već pregovaranje u poslednjoj rundi štrajka. Zvuči neromantično, ali je tako.
Posle je kasno za zaklinjanje:
Nikada više.
Nikada više neću praviti iste greške.
Samo još gore!
Ispostaviće se uvek mnogo gore.
Vesna Mitić radi samo ono što želi i nosi samo ono što joj se slaže sa karakterom. Fer igrač, kapriciozna, sujetna, hirovita, impulsivna i razmažena. Seća se kako je propao rock & roll, iako Džeger još uvek peva, a ona više ne broji godine od kada je počela da piše. Sve što je do juče bila, više nije, sve što je želela,
više ne želi, sve što je do juče volela – voli, ali nekako iza sebe i sa visine.
