Znate ono kad igrate sa nekim karte, jamb, domine, čoveče ne ljuti se, a on ipak uspe da se iznervira? Ups, a možda ste vi taj sa kojim drugi ne vole da igraju društvene igre, jer se uvek naljutite? Ili, jer ih uvek naljutite?
Ah, ako nas je neko uvredio i naljutio, to je ipak samo do nas. Nema opravdanja u temperamentu, ili u ubeđenju da smo sigurno u pravu.
Mi se vređamo, naš problem.
Imate li problem sa uvredljivošću?
Razlikujete li povređenost osećanja od uvređenosti ega?
Jer, ego je taj koji se ljuti na druge i drži vas u ubeđenju da su oni krivi što su vas naljutili.
Najčešće nas izbezume oni do kojih nam je stalo. Ali često, vređaju nas i ljute saradnici i kolege, službenici na šalterima, prodavačice, saputnici u gradskom prevozu… oni koji su periferni i nevažni u našim životima, a koji se u nekom trenutku nađu u poziciji da nam nešto prebacuju, ponašaju se neuljudno, neprofesionalno, bahato i nekulturno.
Kako da se zaštitimo od takvih uticaja, da ne dozvolimo da nas uvredi kritika, glupost, bezobrazluk i nekultura?
Svest o sebi i integritet mnogo pomažu. Ego uvek reaguje uvređeno, ali ne moramo da dozvolimo tom impulsu da nas vodi.
Zašto bi nas izbacilo iz takta to što neko ima loš dan, a mi smo prinuđeni da svedočimo? Ili to što su nekome svi dani loši, jer ga vodi ogorčenje, strah, bes i nesigurnost?
Ako nas neko napada, a mi, vođeni instrukcijom ega skočimo da se branimo, prihvatamo borbu i time opravdavamo nečije besmislene razloge da nas napada.
Ali mi možemo da odbijemo da učestvujemo u toj društvenoj igri. Sa osmehom. Ljubazno, ali odlučno. Da postavimo drugačiju jednačinu, u kojoj nismo još jedna nepoznata, čija se vrednost može izračunati predvidljivom uvredljivošću. Da se uopšte ne osetimo prozvano i napadnuto.
Ako se prvo zapitamo šta li ovu osobu navodi da se ovako ponaša, već smo sipali jednu kofu hladne vode na žarište uvrede i ljutnje. Jer, ta osoba je tog trenutka zaglavljena u svojoj perspektivi, u svom konceptu, u svom kavezu i možda joj baš treba ventil, a vi ste se pojavili kao moguća kanta za đubre, u koju pokušavaju da saspu svoju lošu energiju.
Ne primajte se. Ponašanje onog drugog je njegova stvar, a vaša reakcija je vaša stvar. To ne znači da ste pozvani da glumite terapeuta, pokazujete razumevanje i pomažete nekome da kanališe osećanja sa kojima ne zna šta će.
Samo se izmaknite i pustite da ta energija projuri pored vas i oko vas, dok stojite zaštićeni svojom svešću i integritetom. Pomoći će i ako zamislite da ste okruženi štitom, koji odbija napad, iako vi ne činite ništa.
Ako se upecate, to je zato što možda i vama treba ventil za negativna osećanja, treba vam da neko bude vaša kanta za đubre.
Ali ako ne pristanete na igre ega koje ljudi stalno igraju, pokušavajući da vas u njih uvuku, već se držite svesti i integriteta, moći ćete da održavate svoju organsku oazu i duševnu ekologiju, poput ostrva zelenila usred deponije koja vas ponekad okruži sa svih strana.
