Prijateljstvo bi trebalo da bude najbolja vrsta ljubavi u našem životu. Prijatelje sami biramo, oni nisu porodični proizvod genetike, koji moramo da trpimo, kakav god da je, nisu partneri koje biramo rukovođeni mračnim podsvesnim silama, koje nas guraju u gorka i bolna iskustva, jer sa njima identifikujemo ljubav i partnerske odnose. Prijatelji su naše srodne duše, bogatstvo našeg života, ogledala naših najboljih lica. Ili bi tako trebalo da bude.
Jer, ako vam je neko loš prijatelj, onda vam nije prijatelj.
Prijatelji se vole bezuslovno. Prihvatate ih takve kakve su, poznajete ih i znate u čemu na njih možete da se oslonite. Sa nekima ćete se družiti najviše u provodima, ludovanjima i zezanjima, jer je to sa njima najbolje, najrasterećenije i najsrećnije, ali to možda nisu oni isti kojima ćete se obratiti kad vas boli duša, ili kad ste totalno sluđeni i treba vam glas zdravog razuma, jednako koliko i saosećanje.
Kad imate prijatelja sa kojim možete sve – od provoda do plakanja na ramenu – to je najviše što možete da pronađete u prijateljstvu. I takve verovatno možete nabrojati na prste jedne ruke i biti sasvim zadovoljni tim brojem.
