Siguran sam da nema iole maštovitog čoveka, koji bar jednom u životu nije razmišljao o tome gde ide ljudska duša posle smrti. Kako god razmišljali o toj temi, na kraju ipak svi zaključe da telo ide u zemlju, a duša na nebo. To je negde i logično.
Telo je napravljeno iz ove prirode koja nas okružuje, a duša je pak nešto neshvatljivo. Kao Kosmos. I nekako mu dođe red, da se vrati u Kosmos kada završi ovu robiju na Zemlji.
E sad, ja verujem da gomila duša uprkos kosmičkoj pripadnosti, ipak ostaje na Zemlji. Da se smucaju po našim gradovima, idu u naše bioskope, spavaju u našim krevetima. Jednostavno određene mrtve duše iz nekog razloga ostaju sa nama na Zemlji. Na kraju krajeva, šuškaju mi po kući kad legnem da spavam. A zašto?
Nemam pojma. Zapravo nisam imao pojma sve do pre dve večeri.
Naime, ponekad pred spavanje volim uzeti knjigu i malo je čitati pre nego utonem u beskrajnu borbu između lakog sna i polusvesti. Što se knjiga tiče ne volim puno eksperimentisati.
Volim iznova čitati klasike, radije nego trovati um nekim novim rečima složenim tako, da vređaju i prosečnu inteligenciju. I šta da radim, ovaj put, to, pre dve noći, su na meniju bili Narcis i Zlatousti. Ponovo.
E da, jesam li rekao da mi se duhovi smucaju po kuci?
Nekad su nervozni pa se oseća neka tenzija, nekad ih uhvati kurcobolja, pa u kući vlada totalna lenjost i letargija. Međutim pre dva dana se osetila neka fina harmonija. I to baš dok sam čitao to remek delo Hesea. Imao sam osećaj da su mi se svi skupili oko glave i pratili dogodovštine ta dva pedera u manastiru. Ponekada, kada bi mi se oči same od sebe sklopile na dnu strane, shvatio bih da me jedan uspavljuje dok i ovi duhovi što sporije čitaju ne stignu do kraja. Onda bih se trgnuo i okrenuo sledeću.
Tako sam i shvatio, da kad god bih radio nešto što hrani dušu, u kući bi vladala harmonija.
Moj zaključak oko dileme gde posle upokojenja idu tela i duše nakon te noći je ovakav. Dakle, telo ide u zemlju, vodu ili pepeo u vetar, to je bar jasno i očigledno. A što se duša tiče stvari stoje ovako. One duše koje su se za života redovno hranile idu negde. I ja nemam pojma gde.
A one duše koje su lenstvovale i hranile samo svoja tela i praktikovale samo telesna uživanja ostaju na popravnom ovde na Zemlji. I pošto nemaju telo da sami upravljaju svojim popravnim iz bogaćenja duse, prinuđeni su nalaziti ovakve čudake kao što sam ja. Naseliti im se u kuću i hraniti se hranom kojom mi hranimo svoju dušu za života. Oni su uvek tu sa nama i uče gradivo.
Zato su sve bioskopske sale mračne, biblioteke tihe, a pozorišta prašnjavo mistična. Puna onih zaboravljenih stolica i dasaka koje deluju kao da na njima sede duhovi. Duhovi na popravnom.
Amitz Dulniker u zvezdanom nebu vidi šta ste sve sakrili od sebe i drugih. Zna šta želite, mislite i volite. Zna sve: da ste nesrećni, nesigurni, perverzni i neodlučni. Ako budete dobri, neće to podeliti sa drugima. Amitz je takođe i autor“Besmislenog dnevnika jednog H8-era”.
