Uopšte me ne teši pomisao da je duša večna. Na neki transformativan način koji ponekad mogu da zamislim, što je još manje utešno. Jer to je duša bez ljudskosti. Duša nosi otiske svake ljudskosti koju pohađa na svom putu kroz tela, ali to što sam bila u prošlim životima, lekcije koje sam naučila i koje sam ponela sa sobom, na rad od kuće, to je gotovo obeshrabrujuće.
Zašto mi je potrebna uteha? Čemu u meni je potrebno ohrabrenje? Duša ne mari za suze i smeh, za bol i zadovoljstvo.
Ali ja marim.
A ja sam ovde i sada. I treba mi sva uteha koju mogu da pronađem i sva hrabrost koju mogu da sakupim, za taj ovozemaljski eksperiment. Tu sam, dok me duša ne napusti. Dok se JA ne dezintegriše. I ta pomisao nije utešna, ali jeste ohrabrujuća. Ako je život san iz koga moram da se probudim, možda mogu da sanjam lucidne snove. Da znam da sanjam. Kao što ponekad sanjam snove za koje znam da su stvarnost. U poslednje vreme sanjam jedan u kome pomišljam “ovo sam prošli put sanjala, ali sada je stvarno”. A onda se probudim u čudu, jer i dalje nije stvarno. Samo, možda se ne probudim stvarno, jer sam u tom snu budnija nego na javi. Možda kad se probudim, samo malo više zaspim.
Sve češće pomišljam da biti slobodan znači biti duša. Osloboditi se balasta ljudskosti. I ta pomisao je hladna u mom srcu. Istina je da ja nisam samo duša i da ne žurim da se oslobodim svega ostalog što jesam. Istina je da nema slobode dok postojim u telu i ličnosti. Istina je da volim svoj život, sa svim svojim ograničenjima i neslobodama. Stalo mi je do mene, barem koliko mi je stalo i do moje duše. Jer, istina je da ja nisam samo svoja duša.
Sve ono istinski važno, duša će poneti sa sobom. Ako u ovom životu nisam ispunila zadatke i raščistila karmičke dugove, imaću još prilika. Tačnije, duša će imati još prilika. JA neću. Jer nikada više neću biti JA. I mom JA ne znači mnogo to što duša ima svaku priliku, to što je moje JA za nju samo još jedna prilika. Duša teži da se integriše sa mojim jastvom. Moje jastvo teži da se oduševi.
