Ima puno realnih ličnih tragedija, koje duboko proživljavamo i jedva uspevamo da se sastavimo i koje i sami pokušavamo da ne shvatimo previše ozbiljno, jer nisu sasvim društveno prihvaćene. Neki nivo empatije u odnosu na ono što nas boli i zbog čega smo tužni postoji, ali, hajde, valjda se odrasla osoba neće slomiti zbog toga, to su marginalne stvari u životu. Imate prava na svoje duševne boli, na njihov intenzitet i na tugovanje – i na saosećanje – samo zato što se tako osećate. To je dovoljno.
Ne postoji neopravdana patnja, niko vam ne može reći da zbog nečeg nije prihvatljivo patiti i da su vaša osećanja preterana i neadekvatna.
Evo nekih situacija u kojima osoba koja pati ne nailazi na razumevanje i podršku okoline, a verovatno i ne pokušava da je dobije, jer i sama prihvata da se takve bolne situacije nikota ne tiču, osim nje same i da je bolje ćutati o njima.
Raskid veze nipošto se ne shvata ozbiljno kao razvod braka
Razvod je u vrhu liste najvećih životnih stresova, ali i pozitivni ishodi donose stres. I dok neki smatraju razvod oslobađanjem, olakšanjem i razlogom da proslave početak novog života, drugi pokušavaju da ne umru od slomljenog srca, jer proživljavaju raskid veze.
Društvo vrednuje vezu kao nešto prolazno, što će ili prerasti u brak, ili se raskinuti, tako da je raskid samo ona druga opcija, koju je trebalo očekivati kad već nije došlo do braka. Brak je garancija ozbiljnosti, odgovornosti, životnog opredeljenja i stabilnosti – osim što uopšte nije.
Ali, bez obzira koliko se brakova razvodilo zbog najprizemnijih izdaja, neodgovornosti, neozbiljnosti, nestabilnosti, vrednovanje povezanosti između dvoje ljudi u vezi i u braku se razlikuje. Kad ti je srce slomljeno zbog raskida, svi saosećaju, nije ti lako, ali svi očekuju da se uskoro razvedriš i nađeš novog partnera, jer, čim se veza prekinula, znači da i nije bila ozbiljna.
