Reč fetiš potiče od portugalske reči feitiço (fejtisu) koja znači čar iliti magija. Feititiçeira (fejtisejra) je čarobnica. Postoje razne teorije u psihologiji i seksologiji o razvoju fetiša kod svakoga. Neke vezuju taj razvoj za rano detinjstvo i prve jake međuljudske veze koje stvaramo (sa roditeljima) dok druge vezuju za rani pubertet i naše prvo otkrivanje sopstvenog seksualnog identiteta.
Kao fenomen seksualne kulture fetiš je po prvi put naučno opisan krajem 19. veka. Kao termin u psihologiji, fetiš po prvi put 1887. godine spominje Alfred Binet. Značenje – seksualna zadivljenost neživim predmetima, uglavnom odevnim predmetima ili obućom. Još tada je smatran patološkim poremećajem, a 1912. Richard von Krafft-Ebing proširuje termin na obožavanje delova tela. Krafft-Ebing je, naime, naišao na pacijenta koji je imao fiksaciju na ženske široke nozdrve. Jednog dana je ugledao “ženu svojih snova” dok se vozio tramvajem. Pacijent je osetio dotad neverovatno seksualno uzbuđenje te je iste sekunde zaprosio devojku bez da ju je uopšte upoznao. Njoj se, pak, ideja nije preterano svidela te je pozvala policiju. Dotični gospodin, naravno, završio je u bolnici gde je dosta vremena proveo objašnjavajući doktorima odakle njegova sklonost prema širokim nozdrvama.
Pod terminom fetiš spada bilo šta što nas seksualno nadražuje, a da to nešto nije opšte prihvaćeno kao seksualno ili erotično, da mu to nije prvobitna i uobičajena namena. Postoje različiti stupnjevi fetišizma, od blagoga, srednjega intenziteta do ekstremnoga.
