Kako je sve počelo i šta me je to uopšte navelo da se zapitam da li sam sa nepune dvadesetčetiri omatorila i postala roba koju niko ne dira? I koliko je još dopadljivih, ostvarenih i sjajnih devojaka u mom položaju? Da li je naše vreme prošlo, a tron zauzele neke mlađe generacije? Ima li za nas, u vremenu u kome su se staronosne granice izbrisale, još nade da naveliko budimo pažnju muškarcima. Onu vrstu pažnje koja neće ostati samo pusta želja. Ili će nam ga ispred nosa uzeti neko detence, juče izmilelo iz pelena, koje je od nas učilo i na nas se ugledalo, a danas važno sedi, uvereno čak i u to da joj nismo ravne? Šta se to u evoluciji desilo i koji je to genetski kod preko noći preobrazio današnje devojčice u odrasle žene? I šta je tačno muškarce nateralo da beže od ozbiljnosti i značajnih ljubavnih priča, stalno tragajući za lakom zabavom i površnim poznanstvima?
Spletom okolnosti ovog leta obrela sam prvi put posle četiri godine na crnogorskom primorju, i to sa rođenom i sestrom od strica koje su ravno sedam godina mlađe od mene, tačnije još koji mesec ih deli od sedamnaeste. Kao uostaloim i na većini današnje omladine, priroda nije štedela ni na njima, pa su obe vrlo lepe, zgodne i ljupke devojke, te veoma napredne, pa bi malo ko pogodio da, u stvari, nisu moje vršnjakinje. Elem, za suštinu cele priče, bez zadnje namere da se hvalim, bitno je istaći i to da sam izrazito lepa, atraktivna i upadljiva. Daleko sam ispred njih dve u smislu stila i prefinjenosti, vaspitanja i kulture (čini se da su danas zaboravili reč vaspitanje), izražavanja, opšte informisanosti i uopšte uzev, u skladu sa mojim godinama, ja sam jedna kompletna, odavno izgrađena ličnost. Ne sumnjam da će i one biti slične za koju godinu, ali sačekajte još koji redak da biste hvatili o čemu se ovde radi…
