Prepun Herceg Novi, i svuda oko mene muškarci, more muškaraca, mlađih, starijih, lepih, manje lepih, visokih, zgodnih, dobro obučenih… Ali nešto ne štima, negde je zapelo… Ostajem praznih šaka! Premda su me odmeravali, skidali pogledima do te mere da mi je bilo neprijatno, svi redom okretali glave na šetalištu, ipak su njih dve bile te koje su se našle u središtu pažnje. Kada bi se upoznavale sa muškarcima, naprosto su bili zainteresovaniji za druženje i razgovor sa njima, dok sam ja nekako ostajala u zapećku. Kako, zašto? Šta se to dešavalo?
Iskreno, znam da je infantilno, ali našla sam se u čudu, ugrožene sujete, i pomalo poljuljanog ega. Sve što sam godinama gradila i ulagala u sebe ostalo je zbrisano i neprimećeno pred dečijim (da, d-e-č-i-j-i-m) ludorijama i lakoćom. Gde sam ja to grešila? Da li sam uopšte grešila? I sama sam opuštena, vesela i zabavna devojka, sklona zezanju, ali naprosto je muškarcima bilo privlačnije da se upuste u nešto sa devojčicama i po deset godina mlađim. Čak i ostvareni, moćni muškarci, obletali su oko njih.
Često smo upravo kao ostvarene i kompletne žene usamljenije
