“Ta nemarnost te kvari. Uživam da te slušam dok govoriš, bukvalno bih da te pitam o svemu što mi padne na pamet jer znam da neću čuti nešto očekivano. Zbog tebe odnedavno čitam sve te ušminkane magazine. Lepo se ljubiš. Malo si preagresivan za moj ukus dok vodimo ljubav. Ali, to mi dođe kao compliment, posebno kada sve to propratiš objašnjenjem da je neodglumljena istinska strast u ovo vreme čist… ne smej se, kako si ono rekao… epifanija, komadić izgubljenog raja? Ne smej se, ja se tebi ne smejem što nemaš pojma koliko je 1+1:1. Ali, ta nemarnost, to što bez problema obučeš dve različite čarape, što ti je garderober u haosu… pa ne ide mi to. Znaš, nekako mi ne ide uz tebe. Ti bi trebalo da budeš izuzetan. U svemu. Kompletna ličnost, onako kako sam kažeš…”
Ležimo na krevetu. My significant other i ja, polugo u različitim čarapama, u dugačkoj sceni lifestyle drame koja bi trebalo da ima srećan kraj. Glavni junak na putu do kompletnosti. Razmišljam o teroru savršenosti, o njegovim rafalima i plutonima koji, za razliku od nekih drugih vojski, nikada ne maše metu. Divim se matematičkoj preciznosti odabira ciljne grupe, godišta, profila, potencijalne ranjivosti, kompleksa i snova, pola, seksualne orijentacije. Moram nekako da uskočim u sve to. Na kraju krajeva, zaljubljen sam. Raspremiću ormar, srediću svaki njegov ćošak, više ću razmišljati o brendovima, upariću čarape, posetiću malo Domenicov i Stefanov sajt, proveriću kako se ošišao Jude Law, Stathama ću ostaviti na miru i poradiću na svojim trbušnjacima bez naivnog, a u velikoj meri i sentimentalnog, ugledanja na akcione heroje, vino više nikada neću služiti u bezveznim već isključivo u visokim čašama. I nije neka žrtva, zar ne? Ako sam već izuzetan, zašto ne bih bio savršen, u kakvoj god me modli želeli? Be like water my friend, rekao je Brus Li (Bruce Lee).
Ali, znate li od čega oči bole? Kada to isto vino poslužim zakletim vernicima stila i shvatim da ne umeju da drže čašu kako treba, za njen dugi, elegantni vrat koji podseća na Parmiđaninovu (Parmigianino) Madonu, već pri vrhu, kao šapom, zaturajući žvaku negde oko kutnjaka. Pa ipak, jako su ponosni, ubeđeni da čine izuzetnu stvar, stvar koju zasližuju, koja im pripada…
Sve i da nisam in love, zar bih mogao da uteknem šablonima, tim malim i velikim zamkama, labavo ili čvrsto priheftanim za svoje nosioce, u prevodu – za sve nas. Nisam ni ja čist do kraja. Ko jeste? Boemi, ukleti pesnici, usamljeni ezoterici, naučnici u laboratorijama…
Nadobudni klinci bi samo odmahnuli – “To je tako passé…”. Svi imamo svoje očekivano i neprihvatljivo – čvrsto zidano na temeljima vaspitanja, profesije, ukusa, okruženja u kojem se krećemo, fast ili slow food-a kojim se kljukamo. I baš bih se na tom “zidanju” zadržao. Najčešće se srećem sa čardacima, pardon loft-ovima, koji levitiraju, naizgled su jako visoko, ali malo temeljnije čišćenje ispod kauča bi ih srušilo na poljanu za reciklažu. Zbog toga puštam ljude da govore, jednostavno želim da čujem kako se rečenična konstrukcija rimuje sa Louis Vuitton torbom, voleo bih da otkrijem saglasje deklinacija sa notama parfema, milozvučno nadovezivanje akcenata na otvaranje svežih školjki u tanjiru. Obično završim u sartrovskoj mučnini. Kako se dogodilo da rad na sebi bude sveden isključivo na dekoraciju fasade, bez obzira na to da li je reč o pokrivanju najfinijim teravertinom, firentinskim bojama ili gipsanim, večno nasmešenim anđeličićima? Stil, to je čovek sâm, a čovek sâm nije samo slika, predstava, više ili manje kvalitetan ukrasni papir. Ili jeste? Odnosno, može li nonšalantnost biti komponenta prihvatljivog, ličnog stila, te koliko vredi bilo kakvo iskustvo ukoliko nije po svim merilima – izuzetno?
Pokušavam to da objasnim osobi koja me želi izuzetnog i da opravdam svoj nehaj. Cover prodaje novine, ali do koje strane smo spremni da gutamo bezukusan sadržaj, u kom trenutku nastupa overdose, a kontaminacija pobeđuje potrebu za sjajnom reprezentacijom? Žudnja za besprekornim utiskom, razjedajuće ništavilo unutra, istinsko zadovoljstvo sujetu…
“S druge strane, da nisam tako nehajan, ponekad rasejan, odnosno, da sam tako slavodobitno skoncentrisan na sopstveni total image, da li bih stigao da se zagledam u tebe dovoljno dugo, dovoljno oštro, dovoljno željno da znam sve što znam? I da se ponekad ne zaboravim, da nemam tu slobodu da se zaboravim, šta bi se dogodilo sa spontanošću među nama, onom bez koje nema strasti, osim u njenom audio-vizuelno, prečišćenom, toliko besprekornom izdanju da mora biti fake? I taj raj oko kojeg lomiš jezik je, bez slobode, nezamisliv. Ili je i za strast u međuvremenu smišljen neki must-have?”
Ne bih da diram u to mesto, jer otvara sasvim posebnu temu, najtačnije naslovljenu kao – sudbina seksa. Možda zvuči neprilično dovesti u vezu, radi pojašnjenja, sudbinu seksa sa sudbinom rata, na primer. Sudibinu bilo čega što traži više od jednog učesnika. Čak i u slučaju ozbiljnih egomanijaka, kojima se bezrezervno klanjam, a kakav je bio recimo Aleksandar Makedonski, pitam se šta bi se dogodilo sa osvajanjem Vavilona da je on, pre svega, razmišljao o gracioznosti zamaha svojim kopljem i utisku koji će ostaviti. Teoretisanje o sopstvenim čarapama, iste boje, ali različitog materijala, plus nekakva ukrasna nit, osim vožnje istorijom i kulturom, završava se jakom potrebom da, braneći nonšalantnost, odbranim individulanost od svih očekivanih, okamenjenih koncepata.
Jer, podjednako se gnušam i one suprotne poze. Mera inteklektualnosti je recipročna rupama na džemperu, mirisu vinjaka koji se širi sa svakom novom, visokoparnom, premudrom rečenicom, količini stomaka koji se prelio preko kiša. Jer, zaboga, tužna je, po intelekt izneveravajuća, i sama pomisao o bavljenju tako efemernim stvarima. I to je šablon, zamka, mala, proždrljiva i arogantna heftalica koja spaja, prespaja i odstranjuje. Očekivano, podjedanko arogantna.
Stari Grci su kalokagatiju smatrali vrhunskim principom, najvišom tačkom samoostvarenja. Pobednik na Olimpijskim igrama je bio izuzetan, upravo zbog balansa fizičke i duhovne strane svoje ličnosti. Nepogrešiv u bacanju koplja i recitovanju Ilijade. Kada, u ovim godinama, posmatram kip divnog Aurige, slavom ovenačnog vozara dvokolica, ne mogu da savladam utisak da prisustvujem jednom okamenjenom snu. Jer, upravo tu vidim ono što se u našem vremenu rasulo u mrvice, deformisalo, izgubilo u dirigovnoj inside/outside dijalektici: i izuzetno telo i plemenito držanje i vatreni, pronicljivi pogled, i modu u naborima odore, i stil, i dostojanstvo. I nimalo ne strahujem od toga da progovori. Nekada je lepota bila tako ozbiljna stvar.
Milan Nikolić po jutru zna da li će tog dana nešto pisati ili neće. Smeh, dugometražni espresso i zagledanost u lepotu tog komadića sveta između kaldrme Kosančićevog venca i pločnika Rajićeve ulice najčešće su dovoljni da zamene reči ili da im otvore put do nestrpljivih prstiju koji halapljivo čekaju da se razlete po tastaturi. To je taj lični EKG, carpe diem, način da se suvoparna proza dramatizuje, a bestrasno zameni punim životom. Zbog toga je zamisliv bilo gde, ali nikada bez sprave za pisanje u krilu. Uvek u potrazi za nečim nečim novim u sebi, ali ohrabren jer najviše veruje Tomasu Manu koji je negde zapisao: “Samo su hulje skromne, zar ne?”
