Ustala je mirna iza sebe ostavivši jedan veliki teret rešena da sada krene da rešava nešto drugo, zakorači u nešto drugo. Onog momenta kada je kročila u dimenziju realnosti, dočekalo je napetosti taman dovoljno da shvati da ništa nije kako se čini da jeste. Nikad i nije bilo.
Ljudi sa lošim namerama. Ljudi koji traže bilo šta da ti nađu samo da ti nešto nađu ne bi li te nečim potkačili, a da nemaju pravog osnova za to. Zla klica u ljudima je kao grip kada krene epidemija. I šta drugo da očekuješ? Pokupićeš ih negde ili će te stići hteo ti to ili ne.
Došla je na posao na vreme kao i uvek. Ne očekujući da će neko da smisli nešto da dan pokvari. Pozvali su je i drama njihova lična je počela. Sedela je i kipela u sebi od besa gledajući u njih kao da gleda u neka tuđa nepoznata lica. Sve joj je bilo jasno, ali šta su joj mogli? Ništa. Samo da joj kidaju živce i da se sa njom poigraju i svojom sujetom je gađaju.
Da li je bezobrazluk stati za sebe? Ili je bezobrazluk kada ti neko traži i pravi problem tamo gde ga nema? Podnela je molbu za jedan dan odsustva na vreme, uredno, zahtevom, kako i inače ide protokolom firme. Dobila je rešenje i sve je bilo regularno. Inače je bila jedna od onih koji na vreme izvršavaju svoje obaveze, unapred rešavaju i najavljuju svoje odsustvo, javljaju se, poštuju hijerarhiju. Da li uopšte vredi poštovati hijerarhiju tamo gde je čine oni koji je nisu dostojni ili je prvi ne vide i ne poštuju?! Pitala se i ona, pitali su se i svi drugi.
Onog momenta kada su je pozvali i kada je sela ispred njih, shvatila je da im nešto nije po volji. Šta tačno? I to je otkrila vrlo brzo. U Srbiji vlada jedan jako čudan sistem odnosa poslodavca i zaposlenog, koji se nigde u svetu ne bi tolerisao. Igrom slučaja je imala priliku da se uveri kako izgleda odnos zaposlenog i poslodavca u Nemačkoj, u državnoj firmi, gde se znao red i poštovala privatnost zaposlenog. Imala je i druge razne primere, ali je svoj primer mogla da istakne kao pravu sliku Srbije u kojoj svi živimo.
Bez obzira što je ispoštovala protokol, što je radne obaveze izvršavala na vreme, što ništa drugo nisu mogli da joj nađu osim izmišljenog problema koji bi sami napravili, oni su imali potrebu da naprave nešto čega nije bilo. Nije volela lična pitanja, nije volela one što se smeškaju i u deminutivu obraćaju, slatkim nadimcima, još slađim osmehom i velikim zlim pogledom iza kog nikad ne znaš šta se krije. Volela je svoj posao, ali je volela da svoj privatni život drži za sebe. Zašto bi neko znao da li je ona dan koji je tražila za sebe provela u shoppingu, sa ljubavnikom u krevetu ili vodajući bolesnu baku ili dete kod lekara?! Nije joj bila jasna potreba ljudi da zadiru u tuđu privatnost do te mere da ne osete ni stid ni sram.
U kojoj ste vi ulozi?
Tog jutra, rečeno joj je da je bezobrazna, da je ljudski da se javi gde ide i da uopšte ide negde (jer su oni pre svega divni ljudi koji svemu prilaze sa te strane, a ne titularno po funkciji na koju su spustili dupe misleći da ga neće pomeriti sutra neko možda vredniji, iskreniji ili deset puta gori od njih), i da ona ne može tako da se ponaša. Da stvar bude još smešnija, sedeći i gledajući u njih, nije joj bilo jasno šta je to njih više bolelo, da li činjenica da je direktor sam potpisao rešenje za odsustvo ili činjenica da oni nisu znali gde je ona i kako provela svoje vreme. Kada su se izvikali dovoljno, isterali neku svoju izokrenutu sliku pravde i “dokazali” joj kako je ona ta koja je problem a ne oni koji su napravili problem od ničega, rekli su joj “Ubuduće da se javiš da negde ideš i gde ideš. Mi smo pre svega ljudi.”
Da li su ljudi pre svega ili loši primerci istih koji ne poštuju tuđu privatnost?
Izašla je napolje i došla u iskušenje da zvekne vratima i otera ih sve lepo tamo gde sunce ne sija i ode zauvek u nepoznatom pravcu. Ali upravo to je možda i bio smisao cele priče, kako oterati nekoga da bi doveli nekoga svoga možda. Čula je kako se ta priča kotrlja iza kulisa istih zidina visokog morala i poštenja. Odlučila je da bude ono što jeste, da vidi do koje mere sebi daju privilegije.
To je samo jedan primer odnosa zaposlenog i poslodavca gde naizgled vladaju harmonični odnosi, a iza njih se kriju crvi sujete i podvojenih ličnosti koji prave kanale i rupe, buše i burgijaju svojim zubima nadmoći i traže način da potčine i nepotčinjeno i ono što nikad ne bi smelo biti to. Gde god se okrenete naći ćete primere istog i ako zastanete i oslušnete ljude oko sebe čućete tišinu njihovih reči koja govori za njih. Neki smeju reći, neki ne smeju. I zapitajte se koliko je širok čuveni mobing na koji se svi pozivaju i o kome svi trube oko vas, a prvi ga koriste uz sladak osmeh i prisilu nevidljivih kanala. U poslednjih par godina samo se o tome priča, piše, samo to se povlači po kolumnama, po ugovorima o radu, po kolegijumima, a kada isti ti koji se pozivaju na prava zaposlenih, kao njihovi veliki zaštitari, zagaze preduboko u isti taj sistem koji je jedna rupa bez dna koja halapljivo traži još i još jer vidi da može i da je niko ne zaustavlja, onda se sva pisana i nepisana pravila brišu. Neće niko reći ništa, svi će se smeškati i praviti da je sve u redu, dok vas budu gazili, dodirivali, vređali ili vam prljali vašu intimu svojim zluradim lopatama nezdravog interesa za vas i vaš lični život da ga izokrenu i uđu u svaku njegovu poru, a već sledeći čas će vas tapšati po leđima i tepati vam slatkim imenima i nadimcima od kojih vam se grči želudac, shvatićete da ste jedini koji sami sebi mogu pomoći.
Niko neće stati za vas, ako to sami ne učinite. Način uvek postoji. Neko se uvek nađe da vas čuje i kada mislite da niko ne vidi i nije tu. Svima njima koji gaze pravila koja pišu, ljudske norme ponašanja i pristojnosti, kao i tuđe samopouzdanje, znanje i mogućnosti, verujte može lako da se nađe neko ko će situaciju okrenuti protiv njih. Možda sutra oni budu u vašoj ulozi, a vi budete ti koji ćete im pomoći da kroz to prođu naučeni na ličnom iskustvu jer su vam oni podarili bitku sa kojom se nosite kako znate i umete. I verujte mi, bićete uvek veći ljudi od njih samim tim. Zahvalite im se na kraju svega i idite dalje. Život je ono što vas čeka van kulisa koje drugi postavljaju. Život je ono što nemaju upravo ti koji u vaš zadiru.
I za kraj, zapamtite da postoji: Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu
Jedan od najčešćih razloga zašto ljudi ne prijavljuju mobing jeste strah od dobijanja otkaza. Danas je u Srbiji aktuelan Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu. Važan element ovog zakona jeste član da je osoba koja prijavi mobing zaštićena od otkaza. Samim tim, svi oni koji se prepoznaju u pojedinim delovima ovog teksta ohrabreni su da pažljivo pročitaju pomenuti zakon i preduzmu neophodne korake kako bi se izborili za svoje pravo na dostojanstven rad.
Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet na stranici http://majawu.com kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…
