U inat svima! Dobro poznata rečenica. Često slušana, ponekad ostvarena. U isto vreme i smislena i nesmislena. Inat je dobar pokretač, ali loše društvo. Rđav je zanat.
A šta je zapravo inat? Ko ga definiše, svaka mu čast! Rekla bih da je on jedna kompleksna pojava, široko rasprostranjena. Čini mi se da mu korenje leži na erozivnom zemljištu. Mislim da nema osnovanu potporu, nego da egzistira da bi išao na živce. A čim nekoga želiš da izbaciš iz takta, mora da si poprilično osujućen. Inadžije se lako prepoznaju, još lakše zaboravljaju. Predstavljaju neku vrstu buntovnika. Ljudi skloni inaćenju su svojevrsni revolucionari, drugačiji, posebni, samo svoji, nedokučivi, sanjari, nedodirljivi, nepopravljivi… Ma sve su oni.
Pričaj ruci!
Inat se često meša sa stavom. Iako je razlika između ova dva kao razlika između crnog i belog, ipak se potkradaju greške prilikom tumačenja određenog ponašanja. Stav se izgrađuje. Radi se na njemu. Ljudi sa stavom imaju u malom prstu dovoljno argumenata koji potkrepljuju njihovo razmišljanje na određene teme. Lično iskustvo, slušanje, upijanje, gledanje, greške, sve to doprinosi nastanku jednog stava. Naučeni se nismo rodili. Rodili smo se da naučimo.
A kako da naučiš ako ne poslušaš, slušaš? Kako tvrdiš da je nešto ispravno, a drugačije nisi probao, drugačije ti je nepoznanica? Pošto mi zaista nije jasna sprega pomoću koga inat i inaćenje funksioniše, rešila sam da se izinatim. Da vidim kakva je to rabota, možda je taj put lakši.
I tako krenem da bez ikakvih razloga prkosim svima i svakome. Neću je postala reč koju sam svakodnevno upotrebljavala. Ako bi mi neko rekao da dođem u 17:00 časova, ja bih iz inata došla u 17:07. Što da se pojavim u dogovoreno vreme, kada mogu da se pojavim kada ja to hoću? Zašto da odgovorim na poziv baš sada? Plod cele ove putešestvije je bio taj da sam upala u mnogo konflikata, imala sam mnogo potisnutih želja. Ništa nisam dobila, a mnogo toga sam propustila.
A mislim se nešto u sebi…
Do tada sam mislila da je svrha inata izvestan osećaj moći, kontrole, potvrđivanja koje se dobija kada se inat istera do kraja. Na trenutak se osetiš pobednikom, ali taj osećaj splasne nakon bukvalno pet sekundi. Opet se dolazi u izazov u kome prepoznaješ mogućnost da opet osetiš taj osećaj. Zanimljivo je na kratke staze, na dugoročne je iscrpljujuće. A i glupo je baviti se ovim zanatom.
Čemu biti konstantno u kontradiktornosti sam sa sobom? I uvek iznova tragati za nejneverovatnijim razlozima za suprotstavljenje? Vremenom, inadžije postaju smešni, ali ozbiljno smešni. Pa kakva je to osoba koja ima stav koji je suprotan svačijem? Da bih izbegla nagađanja, reći ću samo da je to svaštara. Pa svako neka pusti mašti na volju i shvati svaštara na svoj način.
Bez činjenica nema dobrog i konstruktivnog razgovora. Inatiti se nije isto što i konfrontirati mišljenja. Ne, ne. Pre svega, potrebno je imati mišljenje. Inat je ništa drugo do puko dete u nama, koje kada se oseti ugroženim, poseže za ovim alatom. Tako pokušava da nametne svoju volju, i da sebi na važnosti. Ali kako smo porasli, nema svrhe služiti se ovim. Decu u sebi treba da sačuvamo kroz radoznalost i iskrenost, instinkte koje smo kao mali osećali sada umemo da objasnimo, i nema potrebe izražavati ih gestovima, postupcima.
Sto ljudi, sto ćudi. Ne može se svima ugoditi. Ali ne može se ni sa svima izađi na kraj!
Izvori fotografija: 6seconds.org, tumblr.com, eclipter.net
Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.
