Da li delite laži na krupne ili sitne? One bitne ili manje važne? Mogu li se one uopšte svrstati u nevažne i nebitne? Ko više laže, muškarci ili devojke i da li je tačna ona izreka da u tome ipak prednjače žene, samo su sposobnije i veštije da svoje laži prikriju?
Svi volimo istinu i iskrenost, ali svesni toga da istina ponekad ume da boli, često smo spremni da je zanemarimo ili ignorišemo. Potpuno pogrešno. Stvari nisu tako jednostavne, naročito u vezama u kojima je ključna stvar za njhov opstanak poverenje. Jednom kada se izgubi i prekine nit koja nas veže, teško je ponovo nastaviti dalje i umetnuti kariku koja će produžiti lanac. Verujem da čak i štetna istina vredi više od korisne laži, ma kako to zazvučalo čudno.
Laži me kvalitetno, tako da to ne saznam
Laž po laž i u jednom momentu sam se našla izgubljena u svetu laži, nemoćna da pružim priliku da nekoga bolje upoznam, nespremna da se potpuno otvorim i prepustim plašeći se da ću biti povređena. I tako je teško promeniti se. Teško je uživati i ne zapitati se da li je ovo što mi je upravo rekao istina? I tek tako veza je osuđena na propast.
Nikada nećete biti potpuno sigurni u svog partnera, nikada više neće biti ono što je bilo pre one njegove “bio sam kod kuće, zaspao sam čim sam se spustio na krevet”, a vi brižljivo čuvate informaciju od drugarice koja ga je te večeri videla na poznatom beogradskom splavu. Prema njenom podnetom izveštaju nema ni traga od moguće prevare, ali se i pored toga pitate čemu onda laži? Da li sam ja neka veštica koja mu ne dozvoljava da diše bez dozvole, koja ga neće razumeti, staviti prst na čelo i reći: pa i ja izlazim sa svojim društvom i logično je da je i njemu to dozvoljeno. Čemu onda sve ovo? Zašto mi priređuje ovakve neprijatnosti? Koji je sledeći korak koji će napraviti i da li će ići dalje od ove “bezazlenosti” ili će se zaustaviti na tome? Sve što ga tada definiše u mojim očima je njegova slabost, podlost i nesigurnost. Znam da niko nije idealan, ali ne treba mi ni kao neidealni lažljivac.
Onda kada ga upitam šta je zapravo istina, postajem potpuno gluva za opravdanja i objašnjenja, jer sve što u tom momentu izgovori u cilju svoje odbrane samo još više može pokopati našu vezu. Još jedna laž, druga, treća… gomila ih je. Moj sumnjičavi pogled još više ga čini nespretnim. Postaje nervozan, a njegov pogled koji se ne zadržava na meni govori više od hiljadu reči. Sigurno se pitate zašto tražim odgovor na nešto što unapred znam. Jednostavno je, da bi moj razlog za raskid bio kristalno jasan onog momenta kada izađem iz auta i zalupim vratima. Ja nemam potrebu da dodatno objašnjavam. Najveće laži izgovaraju se upravo u najvećoj tišini.
Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.
