Moć institucija je ogromna, ali nikada nije mogla, niti će moći, da se meri sa snagom pojedinca koji veruje u sebe i svoj cilj. Nažalost, taj cilj neretko nosi u sebi zlo, te za svet ima jako negativne posledice. Pojedinci, sami, ili uz pomoć stvorenih institucija ostaju, svejedno, upamćeni po svojim stvaralačkim ili rušilačkim delima, čija je moć podjednaka. S obzirom na to da je ovde reč o umetnosti, postoji mnogo primera u istoriji koji govore o naklonosti sistema i njegovih institucija određenim umetnicima, od faraona do republike, i to se nikada neće promeniti, kao ni činjenica da ljudi koji formiraju te institucije (u ovom slučaju galerije i muzeji) igraju po svojim pravilima. Srećom, Pejdž Bredli (Paige Bradley) je igrala po svojim (unutrašnjim) pravilima.
Umetnica Pejdž Bredli
Rođena u Karmelu, u Kaliforniji, Pejdž Bredli je još u detinjstvu verovala u svoj cilj. Fascinirana ljudskom figurom, znala je da će postati skulptor, umetnik. Već sa 10 godina počinje da crta aktove, a sa 15 pohađa letnje kurseve iz umetnosti. Svoju prvu skulpturu u bronzi napravila je sa 17 godina. Nakon toga upisuje Univerzitet Peperdin, provodi godinu dana u Firenci na Akademiji umetnosti, proučavajući istoriju umetnosti i radove poznatih umetnika, od kojih je najveći utisak na nju ostavio Mikelanđelo. Po povratku u SAD, upisuje skulpturu na pensilvanijskoj Akademiji lepih umetnosti. Od biografskih podataka, pored činjenice da je bila asistent skulptor na spomeniku napravljenom povodom Olimpijskih igara u Atlanti, možda je najvažnije spomenuti da je jedan od njenih radova izabran da bude dodeljivan kao Međunarodna baletska nagrada, od 2006. godine, za talentovane mlade igrače.
Umetnički rad Pejdž Bredli koji se dodeljuje kao važna baletska nagrada
Kako je došlo do stvaranja “Ekspanzije”? Prema rečima umetnice, ideja o radu je začeta po preseljenju u Njujork i njenoj zaprepašćenosti moći koju su imali kuratori i kritičari, a koji su, smatrajući da je klasična skulptura već iscrpljena i da nema šta novo da ponudi, želeli da je “proteraju” iz galerija i muzeja. Budući da nije imala gde da izloži svoje radove, shvatila je da će morati da odbaci svoj dugogodišnji trud na usavršavanju i ostalo joj je da, kako kaže, “veruje u proces stvaranja umetnosti”. Uzela je svoju skulpturu od voska, žene u položaju lotosovog cveta, na kojoj je radila nekoliko meseci, i ispustila je na pod. Skulptura se raspala. Nakon šoka, straha, zapanjenosti svojim činom, umetnica sakuplja delove skulpture i izliva ih u bronzi, a zatim poziva stručnjaka za rasvetu, uz čiju pomoć instalira svetlosne efekte, stvorivši kao rezultat svega “Ekspanziju”.
“Ekspanzija”, remek-delo savremene umetnosti
Milioni ljudi sada znaju, dodao bih i osećaju, ovu skulpturu, čije verzije se mogu uživo videti u Londonu i Palm Dezertu (Kalifornija). Original je najverovatnije prodat, ili će tek biti, onome ko bude najviše ponudio za ovo remek-delo. Kritičari koji ne vole klasičnu skulpturu ostaće to što jesu. Dvoje kuratora, koji su odbili da izlože dela umetnice pre nego što je postala poznata širom sveta, proterani su u Sibir (na različita mesta), te sada tamo organizuju šumske postavke.
No, vrednost rada ove umetnice ne ogleda se samo u “Ekspanziji”. I druge njene skulpture ostavljaju posmatrača bez daha, a o njihovoj suštini najbolje ćete saznati od same umetnice, na njenom zvaničnom sajtu, kroz čije reči i dela se najbolje može sagledati njena vrednost, i kao umetnika, i kao čoveka.
“Dom”, “...Moja čaura, moja kolevka, moje sidro, moja podrška, moje gnezdo su – prosto otkucaji njegovog srca...”
“U svetlosti”, “Figura se bori da pokaže sebe, kako bi postala razumljiva...”
“Ugnježdeni ritmovi”, “Ovaj balans je esencija života... i ljubavi”
Davor Radulj – “Radi” ga umetnost, pametan humor – “There’s a fine line between fishing and just standing on the shore like an idiot” (Steven Wright) – i razgovori koji stvaraju atmosferu “izmeštenosti”.
