Bila je najpoznatija francuska slikarka 18. veka, glavna portretistkinja i prijateljica voljene i omražene kraljice Marije Antoanete. Rođena je 1755. godine u Parizu. I njen otac je bio slikar, i podržavao je njen izbor iako nije bilo puno poznatih i cenjenih žena slikara u to vreme. Posle njegove rane smrti ona ostaje u krugu njegovih prijatelja umetnika i širi krug poznanika. Njeno slikarsko umeće bilo je upotpunjeno fizičkom lepotom i lako je privlačila naručioce iz visokih krugova. Tako je i Versaj čuo o izuzetnoj mladoj slikarki i sa 23 godine Elizabet Viže dolazi na dvor da uradi prvi kraljičin portret. Kraljica je bila oduševljena portretom, ali i samom slikarkom, koja joj je bila i vršnjakinja, i njihovo prijateljstvo postaje iskreno i duboko. Kraljičini portreti za javnost bili su oficijelni i puni insignija koje bi veličale kraljevsku lozu, ali je Marija Antoaneta dopuštala slikarki veliku slobodu prilikom slikanja intimnih scena iz kraljičinog života. Na jednom posebnom portretu predstavila je kraljicu bez ogromnih krinolina i kićenih frizura, kao privlačnu mladu ženu koja nosi neformalnu belu haljinu od muslina, i šešir od trske širokog oboda sa ljubičasto- plavom trakom i perijem.
U svojim memoarima, Viže le Bren govori sa mnogo žara i nostalgije o nežnosti i pažnji koju joj je kraljica poklanjala, i nudi nekoliko primera njihovog prijateljstva i intimnosti, koja se vrlo brzo razvila između ove dve žene, čija je prošlost bila toliko različita. Slikarki je čak bilo dozvoljeno i da se pojavljuje pred gostima dvora iako je zvanični protokol to zabranjivao. Njihova povezanost proizilazila je i iz toga što su obe bile u ne baš srećnim brakovima. Viže le Bren se čak i razvela od svog muža, a kako je sama govorila, najlepši deo braka bila je njena ćerka, Žuli.
Jedna od najvećih potvrda njenog talneta bio je ulazak na Kraljevsku akademiju slikarstva i skulpture 1783. godine. Bila je među prvim damama koje su tu čast dobile, iako su je zli jezici optuživali da to ne bi nikada uspela da nije bila pod protekcijom krune.
Ipak je prijateljstvo Viže le Bren sa kraljevskom porodicom, naročito kraljicom, i aristokratijom donelo slikarki i puno nevolja. Mržnja prema kraljevskoj porodici se rasplamsava iz godine u godinu do konačnog izbijanja Revolucije 1789. godine. Na udaru su najviši slojevi društva. Među njima i Elizabet Viže. Narod upada u domove i uništava sve pred sobom. Slikarka je, ostavljajući za sobom dom, prijatelje i svoja nedovršena platna, napustila Francusku i sa ćerkom otišla u Italiju.
Iako je očekivala da će živeti u izgnanstvu i bedi, gde god da se pojavila sledećih godina, verovatno zahvaljujući svojoj dobroj reputaciji, ali i dopadljivosti, dočekivana je sa puno poštovanja, privilegija i prijateljski. Ponovo je slikala. Posle šest meseci u Rimu, preselila se u Napulj, a zatim posetila još nekoliko gradova Italije. Planirala je i da se vrati u Francusku, ali čula je vesti o neslavnom kraju kralja i kraljice. Zato nastavlja svoje putovanje ka Rusiji, gde je prima kraljica Katarina II. I ovde njen talenat i šarm osvajaju, te dobija brojne porudžbine ruske aristokratije. Sama kraljica od nje poručuje portret svojih unuka, Aleksandre i Jelene, kćerki Pavla I.
Nažalost, iako Viže za to nikada nije saznala, kraljica je smatrala da je portret pretenciozan, da mlade devojke izgledaju neprirodno i da su previše nakićene, gotovo neprepoznatljive. Ipak, slikarka unosi modu Francuske svojom pojavom i svojim radom, što oduševljava Rusiju i doprinosi njenoj popularnosti.
Sudbina je ipak dopustila velikoj slikarki da se vrati u svoju zemlju. Njen bivši muž, sa kojim je ipak ostala u dobrim odnosima uspeo je da izbriše njeno ime sa liste nepoželjnih ljudi u Francuskoj.
Ali, ono što je usledilo po povratku u Francusku, biće samo uspomena na prethodne godine. Iako je u Rusiji doživela neviđen uspeh, u Francuskoj je ona sada bila davno zaboravljena, kao duh iz vremena pre Revolucije i to je ono što nikada nije doživela u svojoj karijeri-nema nikoga da joj pozira! U svoju rodnu zemlju i u svoj rodni Pariz se vratila da bi saznala da niko neće obratiti pažnju na njen veliki uspeh širom Evrope. Ceo taj svet je pripadao jednom davno prošlom vremenu, koje se nikada neće vratiti.
Viže le Bren za sobom ostavlja 660 portreta i oko 200 pejzaža i njena dela je moguće videti u najvećim muzejima sveta, kao i memoare, Sećanja u kojima piše o burnim događajima svog života. I danas ostaje na mestu jedne od najtalentovanijih slikarki Francuske.
Umrla je 30. marta 1842. godine, a tražila je da joj na grobnu ploču postave medaljon sa paletom i četkicama i ugraviraju reči:
‘’Ici, enfin, je repose…”
“Ovde, na kraju, ja počivam…”
Iva Šapić je budući istoričar umetnosti. Nesuđeni Šerlok Holms II. Budući umetnik, krojač, kuvar, organizator venčanja i vlasnik cvećare i kafića – knjižare. Ili pisac. Ili turistički vodič. Ili profesionalni čitač knjiga. Ili sve to, ako poživi koji vek duže.
