Da lepo popričamo. Da pregovaramo. Da se sporazumemo. Mislim, bezveze je da stupamo u štrajk, jer kad su zakoni već doneti, džaba smo krečili, ako me razumete. Dakle, dajte da menjamo zakone. Oni nepisani, koji regulišu naše emancipovane odnose, zavise samo od nas.
Nismo te ovako zamišljale emancipacijo. To je inače naš problem, sa tim zamišljanjem. Ni jedna stvarnost nam nije baš onakva kakvu smo zamišljale. Ni jedan princ kao izmišljen. Ma ništa. Umesto onog što smo zamišljale, dobijemo goli život, da ga obučemo, našminkamo i upristojimo kako znamo i umemo.
A ti si emancipacijo, dobila sve najbolje od nas. Sav naš žar da goli život upristojimo i podignemo na zamišljeni nivo. Dala si nam mogućnost da ispoljimo taj žar na svim frontovima. Ali dala si nam i sve frontove. Nismo te izneverile, borci smo, srčane smo, ne odustajemo do poslednjeg daha, ginemo sa fanatičnim osmehom na usnama, predajući zastavu našim ćerkama. Gde ja padoh, ti otpuzi.
Naučile smo da sve možemo same. Da odlučujemo. Da menjamo odluke. Da snosimo posledice donošenja i menjanja odluka. Da radimo kao konji, vučemo kao mazge i da se pretvorimo u mačke kad situacija zahteva. Kad se pojavi neki muškarac na vidiku.
