Zeznula si nas emancipacijo i sad treba da budeš fer i da učiniš nešto za nas. Jer, nismo se tako dogovorile. Dala si nam samostalnost, odgovornost, istrajnost, herojstvo, a uzela si nam muškarce. Tojest, barem one sa tim istim osobinama. Da te pitam nešto. Što nam nisi uzela i snove o pravoj ljubavi, čežnju za pravim muškarcima i sposobnost da se zaljubimo čim nam neko makar maglovito zaliči na naš san i čim nam se učini da će zadovoljiti makar delić naše čežnje?
To baš nije bilo fer. To je bilo okrutno. I sve je gore. Jer mi smo se umorile od tvojih fazona. Šta je pošlo naopako? Možda smo te preozbiljno shvatile, pa smo prionule na samoaktuelizaciju i afirmaciju kao manijaci, prihvatajući sve izazove. Jer mi sve možemo i ko kaže da nismo sposobne, a?
Možemo da budemo našminkane od jutra do noći, da radimo i usput se doškolavamo, dok pri tom izdržavamo decu, održavamo kuću, bavimo se nekom rekreacijom, radimo na sebi i svom duhovnom razvoju i pokušavamo da se organizujemo za neki seks, da imamo kompletan život. Najozbiljnije se staramo da budemo opuštene i zadovoljne, jer smo razumele da je to najvažniji zadatak, kojim ćemo sačuvati zdravlje i pamet, koji su nam potrebni da bismo i dalje mogle da imamo kompletan život.
E pa, emancipacijo, ništa nam ne pomažeš. Vrati nam muškarce sa kojima možemo da podelimo odgovornosti opuštenog i zadovoljnog života. Uzmi ove što samo kukaju i što ništa ne umeju i sve ih mrzi i ništa ih ne zanima i uopšte se ne osećaju loše što sve radimo umesto njih, čak i u krevetu. Uzmi ih zajedno sa svim simbolima ženskog oslobađanja i jednakosti, a pre svega ti vraćamo 8.mart umotan u celofan, sa mašnicom i karanfilom.
Ostavi nam samo iskustvo koje smo stekle sa tobom, pa nas vrati pravo u pećinu, ako odatle treba da krenemo ispočetka. Hvala na razumevanju.
Aleksina Đorđević
