Kao večiti poštovalac ljubavi kao umetničkog pravca i stanja duše, moram da je posmatram kao vrhovno božanstvo kom se svi jednako klanjamo.
Često se, tako, desi da sretnemo neke oči, neke ruke, neke nežnosti od kojih nam se ne odvaja. Pa mislimo o sreći, o ljubavi, o večnosti, mislimo o zajednici, o zauvek, o toj osobi i tome kako nikada neće otići. I ne znam da li postoje srodne duše, ne znam da li postoji jedna osoba za sva vremena. Ne znam da li princeza zaista mora da izljubi mnogo žaba, ne znam da li se Belina zver ikada pretvorila u princa. Ali, znam da svi čeznemo da verujemo u ljubav, u ispunjenje i trajanje, da nam svima cvrkutava pesma radosti tutnji krvotokom kada nam se usne spoje sa tuđim, pravim usnama. I nema tu ništa loše ni smešno. Nema tu nikakvih tema koje bi trebalo da budu predmet podsmeha. I najveći samotnjaci vole da vole, pa makar na pet minuta. I najobičniji mi tražimo svoju sreću, nezavisno od momenta, grada, države, kontinenta.
Ljudi nam dolaze i odlaze, a mi ih pamtimo ili ne, urežu nam se u život ili izblede brže od već isprane tkanine. I često se pitamo zašto su došli, pa otišli, zašto su bili, pa nestali, jesu li nam doneli iskustva, sreću ili nove more. I vrtimo pitanja na koja je nezahvalno davati odgovore, jer ljubav je individualni doživljaj, a ostajanje i odlaženje nimalo bezazlena kategorija. Pa zato o tome ne pričamo, nego gledamo kako da uživamo u onome što imamo (dok imamo) i verujemo da ćemo imati dugo, ako ne i zauvek.
Iz naslova možete da naslutite da je sve počelo kao priča dveju drugarica, jedne koja se tek zaljubila i otpočela svoje duhovno putešestvije do srca svog dragog, i ove druge, tj. mene, koja želi da da praktičan savet. I, da ne budem naporna i iritantna ponavljanjem one priče kako je ljubav u svemu i ljubav je u nama, kako je ljubav raznolika i kako ima različitih tipova ljubavi, ostaćemo na razgovoru o ljubavi u vezama, i to, ovoga puta, na daljinu.
Mada nisam pobornik izreka i izrekica, klišea i generalizacija, ono što, ipak, moram da podržim je istina u koju duboko verujem – godine u kojima nekoga upoznamo i iskustvo (životno, ljubavno) koje imamo dosta doprinose trajanju veze, kako ove što se odigrava u istom gradu, tako i one za koju plaćate avionsku/voznu/autobusku kartu. Spremnost, iskustvo i snaga (emotivna, umna) su vam glavno oružje, bez toga ste vojnik entuzijasta bez štita, koji se upustio u trčanje po minskom polju. Ne zaboravimo i možda najvažnije od svega – da kraj sebe imate kompatibilnu osobu. No, da se posvetimo konkretnim stvarima.
“Najlepše i najbolje stvari u životu se ne mogu videti, pa čak ni dodirnuti. Moraju se osetiti, srcem.” - Helen Keler
Kada se otpočne veza na daljinu, uvek se otpočinje srcem, nikada razumom. Tu vremenska razlika ne postoji, tu kilometri ne predstavljaju problem. Tu ljudi odluče da će Skype razgovorima zameniti zajedničke doručke, tada se misli o brojanju dana do viđenja, ne sati. Sećam se svoje takve veze i rečenice dok stojim na trotoaru u ulici Maksima Gorkog, a on, gotovo pa spreman da krene, prilazi, ljubi me, grli me, drži mi lice obema šakama i kaže: “Smem li da ti otkinem ruku i da je ponesem sa sobom, pa da se pravim da me maziš dok nisi tu?”, i oboje prasnemo u smeh i ja se zaplačem, jer tako to ide. Tu su i sva silna mahanja koja ostanu za nekim kolima i vagonima, i ona čuvena: “Ne idi još.” – “Moram”. I svaki je odlazak i susret filmski, svaki je dan nova epizoda koja vam se čini mnogo jača i lepša i intenzivnija od svake druge koju proživljavaju drugi ljudi. I, da vam kažem nešto – verovatno i jeste.
Ljubav, kao i životni ciljevi, funkcioniše po principu – sve ono što nemam želim da imam, sad, duplirano, odmah. Kada vam je osoba koju volite daleko, a vi je želite pored sebe, osećanja vam se unezvere od nemoći što nemaju da se na nekoga potroše, pa onda bujaju i nadimaju se i ponekad vam se čini da će vas tolika ljubav izludeti. Često se izbriše ona tanka linija između razuma i ludila, pa ni iznenadne suze nisu čudne, niti osećaj nemoći za akciju koja ne zavisi samo od vas. Tada prorade ljubomora, nesigurnost i nemir, pa već po buđenju imate listu od čuvenih 1,000 zašto i 1,000 zato. I sva ta nabrekla osećanja, ako se ne kanališu dobro, mogu da budu razlog za urušavanje nečega što je moglo da bude vaša najlepša životna priča.
Da biste istrajali i uživali u svemu što imate, bitno je da izgradite poverenje jedno u drugo (ovo se, svakako, odnosi na svaku vezu, ali kada se radi o daljini, još je bitnije) i da u svakom momentu možete da budete sigurni da niste izmanipulisani, slagani, da niko od vas nije napravio budalu. Razgovarati mnogo (sada to barem nije teško uz hiljadu WhatAppova, Vibera, Skypeova i ostalih aplikacija koje su nam udaljenost približile na jedan pritisak prsta po ekranu telefona) o svemu i što više, jer razgovori su vam način da nadomestite sve ono što ne proživljavate zajedno. Znajte da bez poštovanja nećete stići nigde, a bez tolerancije zaboravite da ste vezu i počinjali. Kada kažem poštovanje, mislim i na to da nećete jedno drugome raditi ono što drugu stranu može navesti na nemir, nelagodu, sumnju, da nećete (ma koliko prozaično i bezazleno zvučalo) lajkovati slike bivšim devojkama/momcima na Facebooku, da nećete odnositi telefon sa sobom u kupatilo (kada ste zajedno) ili odlaziti u drugu sobu da se javite. Da uvek pokazujete jedno drugom koliko (i bez činjenice da niste jedno pored drugog u tom trenutku) i dalje jedva čekate da se zavučete pod isti čaršaf i da vam daljina nije pojela strast i želju.
Ne bojte se da planirate i govorite o budućnosti, budućnost je prelepa kada na nju čekaju pravi ljudi. Budite spremni na brojne nesporazume (pogotovo ako vam je veza sveža i niste stigli dobro da se upoznate pre nego što ste se upustili u daljine), jer ipak, sve u šta se u tom trenutku uzdate su nečija slova i interpunkcija (ukoliko ne možete da se vidite preko kamere), pa vam sve može delovati strašnije nego što zapravo jeste. I, naravno, negativna strana ovakve priče je što, i kada dođe do začkoljice, ne možete da obujete patike i otrčite do svoje voljene osobe, pa se izljubite i raspravite šta nije u redu, nego morate da čekate prvi let/voz/autobus/auto. Kada do toga dođe, samo se setite lica sa druge strane, samo se setite osmeha koji toliko volite.
Setite se onog poslednjeg držanja za ruku i najlepšeg buđenja u životu. Posvađani ili ne, to je ista osoba koju volite, samo, ovoga puta, morate da smireno raspravite sve što nije u redu. Ne budite ishitreni, staloženost je mnoga dobra donela čovečanstvu, pa će tako i vašoj vezi. I, najbitnija stvar – kada upadnete u krizu nedostajanja, ne tražite utočište u nekom drugom. To rade slabi ljudi, a vi to niste. Vi ste neko ko voli i ume da čeka, a čeka s razlogom – jer je i sam čekan.
Volite se. Slobodno se volite i ne stidite se što volite i umete da čekate. Verujte u to što imate i dobićete još više, izgradićete još jače i stvoriti nešto nezaboravno. Ali volite se – to je, ipak, ključ svega.
Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju. Šta dodatno piše pročitajte na njenom blogu.
