“Život čine sitnice”, vrišti čovečuljak sa male savršeno šarene knjige Helen Eksli. “Ponavljaj to kao zimsku mantru”, reče mi sugestivno dok ju je spuštao u moju ruku.“Hvala ti što si me vrlo nežno i spretno izvukla iz nečega što je ličilo na nerazmrsivo klupko”, pisalo je kao posveta. Nasmejala sam se, odložila je na policu, zgrabila torbu i užurbano izletela iz stana.
Ovih dana moj život u svoje ruke preuzela je tehnika. Mobilni telefon i kompjuter. Život mi je u znaku žurbe. U znaku slika koje brzinom svetlosti prodiru kroz oči. U znaku blede dijaloške forme sa primesama monologa. U znaku otuđenosti. U znaku stresa. U znaku nervoze i vike. Konačna presuda jeste, da je ove zime moj život stresan foto finiš.
Kako vratiti onih bitnih pet minuta samo za sebe, pitala sam se više retorički, a da ni sama nisam verovala da su mi potrebni. Kako se osloboditi stresa, propovedala sam i pametovala, a da ga se zaista nisam oslobodila ja prva. Kako biti sama, ali ne i usamljena, tražila sam savršen odgovor, ja, koja u svakom momentu putujem na relaciji čovek-čovek. A ključno pitanje koje danas postavljam i sebi i vama jeste – Koje je idealno rešenje za tvoj organizam koji je došao do tačke ključanja? Kako sebe izvući iz nerazmrsivog klupka?
Danas se za vas skidam do gole kože, pitajući se, da li savršeno rešenje uopšte i postoji? Možda je to rešenje odmor? Raskidanje veza sa ljudima koji ti troše energiju poput pijavica, a sa kojima hteo ti to ili ne, moraš da sarađuješ? Da li je rešenje čišćenje svog ličnog prostora? Možda je savršeno rešenje individualno za svakog čoveka. To sigurno nije neka prosta matematička formula za kojom tragam svaki put kada se ovako osećam. Ne znam, jer nemam odgovor na ta pitanja. Zaboravila sam da osluškujem sebe, a jedino tako mogu da nađem odgovor. U jednom trenutku mimoišla sam se sa sobom. Ona “ja” je ostala u svom savršeno ušuškanom životu bez stresa, a ova ja, koja se trudi da bude u ravnoteži sa vremenom i tempom življenja, baš zbog toga, stoji u bari stresa.
Reći ću vam moju dosadašnju mantru koju sam prihvatila kao najdragoceniji savet i koju sam čuvala sebično samo za sebe. Ona glasi: “Ništa ti u životu ne pripada, sve se osvaja”. Ta mantra me je terala da radim na sebi. Da učim. Da stvaram. Terala me je da izrazim svoju kreativnu energiju kroz sebe. Da studiram. Da osluškujem svet oko sebe. Da čitam. Da saznajem. Da postanem radoznala. Da se spajam sa ljudima. Naučila me je da slušam ljude. Da komuniciram. Da gledam svet oko sebe široko otvorenih realnim očima, ali uprkos tome da ostanem sanjar. Da želim velike stvari. Da pomeram svoje granice. Da želim više. Da saznam ko sam. Da strpljivo osvajam prostor za sebe. I osvajala sam. I dalje mi je taj dragoceni savet mantra za ceo život. Ali ovih dana nije mi dovoljan. Sagorela sam u želji da svoj život učinim spektakularnim. Sagoreo me je tempo sopstvenog življenja. Iscrpeo je moj organizam i doveo ga do tačke ključanja. Potrebno mi je više. Milimetar više za sebe. Potrebna sam sama sebi. Potrebni su mi odgovori – Kako da moje vreme bude moj prioritet i kako da moje emocije ne budu za poneti!?
Iako sam pokušavala da se uklopim u nepisane zakone savremenog života i dalje sam ostala zakleti borac one stare – prvu izmenu i najbitniju treba praviti u sebi samom. Tu rečenicu tumačim na vrlo prost način – zaključaj se u sebe i kopaj. Kopaj dok ne nadješ. Pronadji uzrok, to je pola rešenja.
I zato se danas neću baviti vama, već sobom. Danas ne dam sebe. Ne dam da me tempo življenja otuđi od sebe same. Ove zime slike koje prolaze brzinom svetlosti obojiću sa malo ružičaste. Usporiću. Mantru za ovu zimu sastavljam sama. Ona glasi: “U životu tebi i dalje ništa ne pripada sve moraš sama da osvojiš, ali ne zaboravi da je tvoj život spektakularan tek kada je ispunjen sitnicama”. Knjiga Helen Eksli me je podsetila da su sitnice ono što nam greje dušu. Pahulja snega. Vetar. Tračak sunca. Njegov osmeh.
Ne dam da moje emocije ove zime budu za poneti. Ove zime vratiću se sebi samoj.
Staću. Oslušnuću. Prodisaću. Smiriću sebe.
Jelena Tanasić je rođena da obožava – Crveni lak. Čokoladne kolače. Mojito & kafu. Čitanje novina od pozadi. Čitanje knjiga. Papir i olovku. Kreativni haos. Bajke o vilenjacima i vilama. Filmove iz doba zlatnog Holivuda. Marinu Abramović. Leto. Miris šume posle letnjeg pljuska. Naočare brenda Ray Ban. Glam Punk modu. Štikle. Nitne. Narukvice. Pozorišta & bioskop. Citat Žan Kokto: “U sebi osećam anđela koga neprestano šokiram!”
